Uspavanka za oblake

Imamo mi u kući jednu fioku, koja se teško otvara i uvek zahteva neko oruđe kao ispomoć, u slučaju da želite da zavirite u nju. Znam da će zvučati čudno, ali ponekad prođu godine, a da je ne otvorimo. To je "babina fioka" u koju mi kao deca nismo smeli da zavirujemo bez dozvole. I tako je nekako ostalo i danas, iako je baba upokojena  već više od dvadeset godina. A meni, baš sinoć nešto pade na pamet da je otvorim. Unutra je gomila papira, dokumenata, ugovora, dakle ništa naročito zanimljivo. Ali, ima jedna kutija u kojoj se kao blago čuvaju stvari koje su pripadale mom dedi Milanu: fotografije, beležnice, sat i jedna poema. Počinjem da prebiram po stvarima, a Kisa zaviruje preko mog ramena i kaže malo začuđeno: "U toj fioci kao da je vreme stalo". "I jeste stalo", odgovorim ja. Smešno mi je. Ona nikad nije ni virnula unutra. Pa, evo, možemo da zavirimo zajedno... Ljubica i Milan, fotografija sa venčanja iz 1926. godine Morala sam ove dve foto...

Kako su lepi ovi pozni jesenji dani, sunčani i zlatni. I kako je divno izaći napolje i hodati, samo hodati, bez nekih posebnih misli (ukoliko je to uopšte moguće), i prosto uživati u trenutku. A ja se nekako uvek vraćam unazad, u detinjstvo i pokušavam da se setim kako su mi stvari onda izgledale. A bile su drukčije. Volela sam jesen. Uopšte, čini mi se da sam volela sve. Mi, deca (moja dva brata i ja, kao i mnoštvo dece iz komšiluka), doživljavali smo svako jutro kao potencijalno najuzbudljiviji i najfantastičniji dan. I zaista je tako i bilo. Zapitaće se neko, čemu sva ova priča. Nisam, da budem iskrena, ni planirala da pišem sve ovo, ali nekako je samo došlo. E, pa, za sve je kriv predivni Mark Tven i Jojina lektira, koju (ne baš sa mnogo entuzijazma) čita (u stvari ni ne čita ona, već moja mama i ja čitamo naglas). Ne voli dete knjige, pa to ti je. A ja da poludim. Pa, kad malo bolje razmislim, ona nam je ista kao Tom Sojer, neki mali nemogući ženski Tom. Nema veze, zavoleće ih v...

Čini mi se da mi još nikad do sad dva meseca nisu proletela ovako brzo. Mnogi su događaji prošli pored mene, a da ih skoro uopšte nisam ni bila svesna. I, evo, tek sada počinju polako da se sležu utisci. Prva stvar koja mi pada na pamet je paket koji mi je stigao, čini mi se, pre nekih mesec dana i koji me je jako, jako raznežio. Nisam ga očekivala, pa sam se utoliko više obradovala. Dolazi od Kaće sa bloga Čardak ni na nebu ni na zemlji . Kad sam ga otvorila, osetila sam se neko čudno, kao da imam deset godina i boravim kod nane na selu. Često sanjam to...kako imam deset godina, kako igram lastiš, kako nosim balone...Nemam pojma, sve mi je to proletelo groz glavu dok sam gledala stvari u kutiji. A unutra su lutka od šaše, predivna, napravljena nečijim zlatnim rukama... i rukom oslikani kamenčći (često sam to i sama radila kao dete), sve to ušuškano u neku sjajnu tkaninu i kao da je pripremljeno da obraduje neko šašavo dete. Podsetilo me sve na ona nekadašnja blaga koja sam sakupljal...

Ne znam zašto, ali uvek se obradujem kad mi stigne pismo ili pošiljka, pa makar to bilo obaveštenje iz banke :) Čudesno je lepo kad vam stigne nečija rukom pisana misao, kao da se delić tog nekog preneo na papir i ostao tu zauvek. Ima tu nečeg ličnog, prisnog, što izmiče ovoj virtuelnoj stvarnosti u kojoj živimo. Čudnovato je to kako nas je blog zbližio i naveo da komunicramo na jedan starinski i izmodeli način, koga se naši roditelji sećaju sa nostalgijom. Posle ovoga što je rečeno, lako je zamisliti koliko mi je bilo drago kada mi je stigla jedna veoma lepa razglednica iz Italije. Fano, predivno mesto u kome živi Fikreta (Il Mondo di Fikreta) , bogato antičkim građevinama, muzejima, arheološkim nalazištima, burne i uzbudljive istorije, čarobnog ambijenta kroz koji protiču neke neobične zelene vode, prosto privlači svojom bajkovitom prošlošću. I, eto, tu živi Fikreta sa svojom Ksenijom ukrašavajući kutije dekupažom, praveći čestitke i origami figurice. I bila je toliko dobra da ...

Evo, već duže vreme se kanim da napišem post, ali mi pisanje ovih dana nije išlo baš najbolje. Puno se toga izdešavalo, što bi bilo zanimljivo pomenuti. Pre nekih nedelju dana, kod nas u Zamku se održalo XVI takmičenje klavirskih dua. Nisam ni sama očekivala da će to imati nekog posebnog značaja za mene, ali, spletom raznih čudnovatih okolnosti došlo je do nekih sasvim neočekivanih obrta. Sve je počelo tako što sam upoznala Jovanu, malu, živahnu, devetogodišnju pijanistkinju, sa kojom sam odmah postala odlična drugarica. Već posle pet minuta poznanstva mi smo zajedno pravile čestitke, a posle deset, ubedila me je da uradim njen portret, posle dvadeset smo razmenile brojeve telefona, a sledećeg dana smo na užas svih obarale ruke na predivnom stolu Jovana Belimarkovića iz XIX veka. I tako je počelo...Zatim me je profesorka klavira zamolila da uradim portrete gostiju iz Bjelovara, na šta sam ja pristala sa zadovoljstvom, naročito kad sam ih videla. Mali, zlatokosi, rumeni, nasmejani...B...

Dosta se toga izdešavalo proteklih dana, tako da prosto ne znam odakle bih počela. Otkako moradoh da promenim naziv bloga, nikako da pronađem novi, odgovarajući. Zadnja varijanta je je bila A Mad Tea Party, što je inače naziv vrlo zabavnog poglavlja u Alisi u zemlji čuda, u kojoj se Alisa pridužuje jednoj ludoj čajanci i slavljenju nerođendana. Ali vrlo brzo sam shvatila da postoji bezbroj sajtova sa tim nazivom, da sam najzad i od toga odustala. I na kraju se odlučih za Uspavanku za oblake, pa ćemo videti hoću li se navići... Jedna od stvari kojom sam se zanimala bilo je i pravljenje kolaža, što je jedna od mojih najdražih razonoda. Moram da priznam da mi u svemu tome pomažu i vaše sugestije i kometari. Nedavno mi je Nataša (Smilje - Art by Heart) postavila vrlo lepo pitanje - zašto silueta mora da bude crna? Uz pitanje sam od nje dobila i predivne uzorke tapeta i doživela otkrovenje. Odjednom mi je milion stvari palo na pamet, da ne znam čega bih se pre prihvatila, tako da sam Na...

3th May was the opening day of a lovely exhibition called "Eastern Salon". The occurrence took place in the Castle of Culture in Vrnjci Spa (Serbia). For eleven years this wonderful event embelish our humble museum and brings a lot of visitors, especially children, who are, in fact, the creators of the exhibition. Museum has announced a competition for painting easter egg and invited children from 4 to 18 years old to participate. We received a large number of works. What adorable little creatures I saw opening boxes that they sent us. A whole world of small people, elves, animals, flowers, gardens are opened before me. And every time, year after year, I was astonished by child's imagination and creativity, by freshness and originality of their ideas. I'll try, with the help of photos, to show the beauty of their work and  bring some of the atmosphere from the opening day. Traditionally carp eggs with wax Simply adore these charming drawings made ...