Kako su lepi ovi pozni jesenji dani, sunčani i zlatni. I kako je divno izaći napolje i hodati, samo hodati, bez nekih posebnih misli (ukoliko je to uopšte moguće), i prosto uživati u trenutku. A ja se nekako uvek vraćam unazad, u detinjstvo i pokušavam da se setim kako su mi stvari onda izgledale. A bile su drukčije. Volela sam jesen. Uopšte, čini mi se da sam volela sve. Mi, deca (moja dva brata i ja, kao i mnoštvo dece iz komšiluka), doživljavali smo svako jutro kao potencijalno najuzbudljiviji i najfantastičniji dan. I zaista je tako i bilo. Zapitaće se neko, čemu sva ova priča. Nisam, da budem iskrena, ni planirala da pišem sve ovo, ali nekako je samo došlo. E, pa, za sve je kriv predivni Mark Tven i Jojina lektira, koju (ne baš sa mnogo entuzijazma) čita (u stvari ni ne čita ona, već moja mama i ja čitamo naglas). Ne voli dete knjige, pa to ti je. A ja da poludim. Pa, kad malo bolje razmislim, ona nam je ista kao Tom Sojer, neki mali nemogući ženski Tom. Nema veze, zavoleće ih valjda jednom... I kaže tako Tven u predgovoru, da je to knjiga o deci i za decu, ali da bi on isto tako voleo da i odrasli malo virnu u knjigu, možda će ih podsetiti na neke njihove lepe i bezbrižne dane. Da sam nekad pokušala da objasnim šta ja to stvaram i šta želim, ova bi rečenica u potpunsti izrazila moju misao.
No, da se vratimo jeseni. Jesen je takođe podrazumevala i početak slava (a naša, Sveti Toma, je prva u nizu), što je u prevodu značilo - slatkiši u neograničenim količinama, čiji je jedan deo poticao od mnoštva torti i kolača napravljenih za goste (o koje uvek možeš da se ogrebeš), a drugi deo je dolazio od gostiju, koji su, naravno, "zlatnoj deci" obavezno donosili čokolade. Ali i nezavisno od te prijatnosti, bilo je nečeg lepog i radosnog u okupljanu rođaka i prijatelja kuće u kojoj se slavi, bilo je cmakanja, štipkanja za obraze i neizrecivog čuđenja kako je dete poraslo od prošlog viđenja, nečeg svečanog, po čemu znaš da taj dan nije običan. Nije se mnogo toga promenilo ni danas. Tu su rođaci, prijatelji, mnoštvo slatkiša...ali i još neki novi, dragi gosti. I konačno dođosmo do poente cele ove priče. Naime, ove godine nas je, na našu ogromnu radost, posetila Bojana (Bojanine tvorevine) sa svojim suprugom. Eto šta ispade od blogovanja. Isprobavajući razne domaće likere (od jagode, maline, višnje...) divno smo se izrazgovarale, kao da se poznajemo ceo život. I potvrdilo se ono što sam, u stvari, već znala, da je Bojana jedno divno biće, srdačno, iskreno, dobronamerno, puno ljubavi i razumevanja za svakoga. Dobih od nje čaroban poklon, kome sam se mnogo obradovala. Ne, nije u pitanju čokolada :) Reč je o nečem mnogo lepšem.
Ovo je jedan od divnih primera Bojaninih rukotvorina.
A druga čarobna stvar, koju sam dobila od nje su kaktusi. Bojana, inače, ima mnoštvo izuzetno lepih kaktusa, a meni je napravila jedan ljupki aranžman sa puno različitih vrsta, koji toliko lepo izgleda da je meni žao da ih odvojim i rasadim.
Ovde mi je, sasvim slučajno, Markiša upao u kadar. Imam utisak da on misli da je ptica, pošto stalno visi po prozorima (tu jede i spava) i vrlo retko silazi na zemlju.
I, na kraju...rešile da zabeležimo trenutak.
Prekrasne ste baš baš :) Poklon je stvarno predivan, svaka čast Bojana! mačak je prefora, ima više ciljeve, voli gledati s visoka, nadgledati valjda i po kući i po dvorištu, takvi znaju biti mačori hehe Pozdrav :)
ОдговориИзбришиBojana je stvarno tako dobra i blaga osoba, a njene kreacije vrlo ljupke, a ja presrećna što sam dobila ovakav poklon :)
ОдговориИзбришиA mačak nam je mnogo simpatičan. Pravi je ovisnik od maženja. Moraću da mu posvetim jedan post.
Drago mi je da si ponovo ovdje! Sliku sam već vidjela na Bojaninom blogu i jako mi se dopala. Divno je to druženje i upoznavanje koje nam pruža internet. Jeste li se vas dvije namjerno slično obukle za slikanje :)
ОдговориИзбришиI meni je drago da sam opet tu, baš sam se bila uželela blogovanja. Trudiću se ovaj put da redovno pratim sva dešavanja. Ide zima i manje je obaveza...Nisam ni slutila da ću preko bloga steći ovako divna poznanstva. Što se tiče garderobe, u pravu si, kao da smo se dogovarale :D Izgleda da obe volimo "La vie en rose".
Избриши:))))))))))))Mnogo mi se dopada nasa slika,Slavisa kaze da licimo :)
ОдговориИзбриши:D Pa, ako on tako kaže... :)Meni svi kažu da ličim na moju mamu, a nas dve imamo potpuno različite crte lica. Ta sličnost verovatno dolazi od sličnosti karaktera i prirode, odnosa prema životu. To i ovde može biti slučaj :) Mada, sad kad pogledam, ima tu nešto, možda čelo i jagodice, uopšte oblik i širina lica...
ИзбришиDivota! Stvarno je super da ste se upoznale, a za sve je "kriv" blog. :) Pokloni su divni, a drago mi je da vidim Bojanu ali i tebe da opet pišeš. Dobro si rekla sada će nas hladniji dani više vratiti pisanju. Ne znam da li si vidjela moj predzadnji post, spomenula sam te tamo :))
ОдговориИзбришиKad sam pre nekih godinu i po dana napravila blog nisam ni pomišljala da će se desiti nešto ovakvo lepo. Ko zna možda se jednom svi sretnemo :)
ИзбришиTvoj post mi je nekako promakao, idem odmah da ga vidim :)
:)))) Bas divno kakva jesen,i ja sam se upoznala sa Barbarom sa bloga "mojih 40+" jednostavno me nesto vuklo da udjem u njenu radnju i kazem ja sam ta i ta...hihihihi. Inace nisam sklona upoznavanju preko neta ali nikad ne reci nikad.Bas ste mi slatke na ovoj slici.A poklon je...bez komentara svaka cast. :*
ОдговориИзбришиMoram da priznam da sam i ja bila malo sumnjičava kad su u pitanju poznanstva preko interneta. Ali, blog mi je nekako drugačiji od drugih društvenih mreža. To ti je kao da vodiš neki svoj virtuelni dnevnik, pa se tako pronađu ljudi sličnih interesovanja. Ja sam upoznala i Natašu (Art by heart) i njeno umiljato detence. Mnogo su slatke obe.
ИзбришиE, a Bojana i ja smo na ovoj fotki kao dva ponija, zar ne? Kisa će da poludi od sreće što sam ovo napisala. Ona obožava ponije. Za nju se svi ljudi dele na : na ponije i grube konje. Moram da priznam da se u mom karakteru povremeno pojavljuju odlike ove druge vrste...:) Moraću da pitam Kisu šta sam u tom slučaju!