Posle dva meseca...

Čini mi se da mi još nikad do sad dva meseca nisu proletela ovako brzo. Mnogi su događaji prošli pored mene, a da ih skoro uopšte nisam ni bila svesna. I, evo, tek sada počinju polako da se sležu utisci. Prva stvar koja mi pada na pamet je paket koji mi je stigao, čini mi se, pre nekih mesec dana i koji me je jako, jako raznežio. Nisam ga očekivala, pa sam se utoliko više obradovala. Dolazi od Kaće sa bloga Čardak ni na nebu ni na zemlji. Kad sam ga otvorila, osetila sam se neko čudno, kao da imam deset godina i boravim kod nane na selu. Često sanjam to...kako imam deset godina, kako igram lastiš, kako nosim balone...Nemam pojma, sve mi je to proletelo groz glavu dok sam gledala stvari u kutiji. A unutra su lutka od šaše, predivna, napravljena nečijim zlatnim rukama... i rukom oslikani kamenčći (često sam to i sama radila kao dete), sve to ušuškano u neku sjajnu tkaninu i kao da je pripremljeno da obraduje neko šašavo dete. Podsetilo me sve na ona nekadašnja blaga koja sam sakupljala: sličice, krpice, šnale, kamenčići, razne sitne igračke ili čak delovi igračaka, klikeri... O, Bože, čega sve tu nije bilo. I s kakvom je pažnjom sve to bilo čuvano. Ne znam da li se neko seća scene iz filma o Ameliji Pulen, kad ona slučajno pronalazi upravo kutiju sa takvim dečijim blagom, a zatim, posle mnogih peripetija, i vlasnika kutije, koji je sad već seda glava i ima svoje unuke. I kako se samo jadničak rasplakao kad je kutiju otvorio...i koliko je samo sećanja iz nje izašlo. E, pa tako sam i ja izašla iz pameti kad sam kutiju otvorila...

 Ovog vojnika imam odavno. Moram da priznam da mi je delovao pomalo usamljeno, a sad je konačno dobio drugaricu.

Kao što rekoh, mnogo se toga desilo, sa mnogo sam ljudi (zbog posla koji radim) bila u kontaktu, ali mi se nekako izdvojila gospođa Ljiljana Arsenović, pijanistkinja i osoba izvanredno živog i vedrog duha, kakav nisam sretala ni kod mnogo mlađih osoba. Ja se pored njene živosti i snage osećam kao neka sasušena penzionerka. Ona je dolazila svakog dana, čitava dva meseca, do Zamka da bi svirala na klaviru, jer se pripremala za solistički koncert, a nastupila je i kao klavirska pratnja violinistkinji Megumi Tešima. I tako ona doleprša sa suncobranom, u nekoj cvetnoj haljini jarkih boja, sva vesela, razigrana i kaže: "Evo, ja došla da rmbačim". Glas joj je dečiji, a i smeje se kao dete, raduje se svemu...Ma, čudo. Možda nije baš po bontonu, ali upravo zbog svega što sam rekla, moram da napomenem da je ona '36. godište. I tako, družile smo se baš lepo, razgovarale mnogo puta o svemu i svačemu...

Jedna od stvari koja je meni bila najdramatičnija i koju sam jedva preživela, iako bi većina normalnog sveta smatrala to nečim sasvim običnim, jeste - prevođenje. Prevođenje kao prevođenje nije ništa specijalno, ali prevođenje na Međunarodnom festivalu klasične muzike, i to predavanja o kome nisam imala ni pojma i sve to saznala 15-ak minuta pred početak, to je već nešto drugo. Svi su bili u čudu što sam prihvatila, znajući koliki sam paničar, koliko se plašim svega, a naročito kamera i ljudi. Moram da priznam da mi je čak bilo smešno. Predavač Pol Foules iz Engleske, gitarista i publicista, a inače vrlo simpatičan i ljubazan čovek, me zamolio da prevodim za njega, pošto u tom trenutku nije bilo nikog drugog ko bi to uradio. Nemam pojma zašto, ali bio je ubeđen da ja znam engleski dovoljno dobro da bih to uradila. I tako...preživesmo. Pojma nemam kako je bilo. Slušajući njega i trudeći se da zapamtim njegove reči nisam bila u stanju da čujem samu sebe. Drugi kažu da je bilo odlično. Ja sam odlučila da im verujem. Upravo zato što sam uvek užasno kritički raspoložena prema sebi, rešila sam da ovaj put prihvatim tuđe reči ne razmišljajući previše. I što je zanimljivo, mene je panika uhvatila tek posle, kad se sve završilo. Pitala sam se šta li mi je bilo pa sam prihvatila. Tako da sad samo mogu da se nadam da se takvo iskustvo više nikad neće ponoviti.

I na kraju, moram da kažem da sam bila užasno lenja i da sam vrlo malo slikala i crtala. Pa, zapravo, i nisam imala baš mnogo vremena za to. Evo dva rada, koja su nastala ovih dana.

 Does weasel eats lollipop, I wonder

 Ovaj akvarel je zapravo trebalo da bude pozadina za siluete, ali je toliko nametljiv, da su one na njemu bile sasvim neupadljive, tako da sam ga pustila da živi samostalno.