Uspavanka za oblake

Drugari iz Mesečeve doline Nisam mogla ni da pomislim da će biti ovako zabavno. Izmišljati likove, njihove karaktere, izgled, ponašanje, međusobne odnose. Smešno je što i ja sama izgrađujem odnos prema njima, pa mi se neki likovi više ili manje sviđaju. Kristifor me, iskreno, mnogo nervira, ali mi se čini da je njegovo prisustvo u toj bajkovitoj Mesečevoj dolini u kojoj žive vrlo ljupke i simpatične životinjice, bilo krajnje neophodno...  Ali, malo sam požurila. Pošto niko ni ne zna ko je Kristifor, najbolje je da ih predstavim po redu. Gospodin Lasac Možda ste čuli za gospodina Lasca. On je vrlo značajna ličnost u oblasti književne kritike. Diplomirao je svetsku književnost na Univerzitetu za mudre male lasice. Njegova supruga, francuskinja poreklom, je umrla vrlo mlada i njen portre visi u njegovoj dnevnoj sobi iznad kamina. Za ljubav gospođe Eme, držao je časove književnost njenom malom sestriću Kristiforu, sve dok mu ovaj nije nacrtao zmaja u knjizi Šekspirov

Grot Iskreno, nemam pojma kako mozaičari nabavljaju materijal za rad. Doduše, ja i nisam mozaičar. Samo povremeno volim da se bavim mozaikom. Kad mi treba alat odem do "Dume" u Novom Selu i kupim čekić za otkivanje kose (u mom slučaju lomljenje kamena) i kovačka klešta (za dodatno oblikovanje), a za kamen skoknem do Grota. Prođem mimo par lisica, preskočim par daždevnjaka, zaobiđem par šarki, probijem se kroz paprat i eto kamena. Dobro, nije baš tako, ali super zvuči.  Jednog dana odlučismo brat i ja da krenemo u lov na crvenkasti peščar. Ima ga u Grotu na nekim mestima, samo ta mesta nije baš lako naći. I ima ga u raznim obojenjima od bele do ciglasto crvene. Inače, taj kamen je nekada korišćen za izgradnju osnove (temelja) za čatmaru (seosku kuću napravljenu od blata i slame) u Ruđincima. Čak mi je neko pričao i da je korišćen za izgradnju nekadašnjeg hotela Sotirović u Vrnjačkoj Banji, ali ne znam da li je ta priča istinita.  Grot je čudesno mesto, bajkovito

Gospodin Lasac gaji bundeve i tikvice Nemam pojma kako je sve počelo. Naravno, sa svim bitnim stvarima u životu je tako: nemamo pojma kako su počele. Čini mi se da sam pre nekih desetak godina došla iz knjižare kupivši neku svesku i 'ladno izjavila kako počinjem da pišem knjigu. Svima je to bilo potpuno suludo i samo su zakolutali očima na moju novu ludost. Mislim da ni samu sebe nisam ozbiljno shvatila. Kao što nikad i ne radim (iako ljudima deluje da je sasvim suprotno). Čini mi se da je to posejalo seme, ta moja šala da ću sad kad imam lepu svesku da počnem da pišem. Prvo mi je to bilo smešno, a onda je počelo da mi se sviđa, a onda sam sve češće počela da razmišljam o tome. Sve se to nekako, prirodno, nadovezalo na moje crteže i akvarele i počelo polako da se uobličava u sve konkretniju zamisao.  Gospodin Lasac u svojoj biblioteci Ne znam zašto je baš lasac glavni junak moje priče. Nekako su mi lasice bile uvek zanimljive, a i provlačile su se već kroz moje kol

Odavno nisam pisala. U stvari, beležim neke svoje skice, ideje, planove i stvari koje su mi važne i koje ne smem da zaboravim, ali potpuno konfuzno, bez reda i bez logike, u jednu raskupusanu svesku. Jednom sam je zagubila i kad sam shvatila da je nema, dobila sam histerični napad. Bilo je divljanja po kući, griženja noktiju. Ne zato što bi u njoj bilo nečeg kompromitujućeg, već zato sadrži sve ono što ja više ne mogu da pamtim: lozinke, adrese, knjige koje mi se sviđaju, ideje za kolaže i akvarele koje treba da napravim itd. U njoj mi je čak i jedan deo buduće priče o mudroj maloj lasici, ako ta priča, uopšte, bude doživela da ikad bude ispričana. I tako, ne odvajamo se. Sveska i ja. Kad je ne ponesem sa sobom, kao da sam pola mozga ostavila kući. Pa, ipak, nedostaje mi pisanje priče koja ima početak i kraj, koja nije samo skica nažvrljana u uglu neke stranice.    Po svemu sudeći, sve se svodilo na razmišljanje o onom što treba raditi, pre nego na konkretnu aktivnost, š