Uspavanka za oblake

Čajanka sa zekanom, siluete i akvarel Ranije mi se često dešavalo da sanjam kako imam deset godina. Nosim bele hulahopke i crne baletanke sa kaišem i igram lastiš. Ne znam zašto je to baš tako. Vrlo često se devojčice baš tog uzrasta pojavljuju na mojim kolažima. U tim si godinama dovoljno veliki da možeš da sagledavaš stvari, a opet dovoljno mali da veruješ u svakojaka čuda. Uostalom, u tim sam godinama dosta vremena provodila kod babe na selu i igrala se na drvetu. Bila je neka kriva šljiva koja je stajala nedaleko od dvorišta ograđenog plotom. Odlazak do šljive je podrazumevao posebno pakovanje i pripremanje, kao da se spremam da putujem za Ameriku. Tu je bila gomila kesa i kutija sa svakojakim krajnje neophodnim stvarima. Jedva bih se sa svim tim stvarima uspuzala gore u svoje predivne odaje sa prozorima koji gledaju na nebo. Na toj sam šljivi pravila prve čajanke. Bila sam u stanju da tamo ostanem satima.  Sa nanom sam, inače, pila kafu. Ona je uvek ustajala baš ...

Kako sam se jutros obradovala kad sam krenula pešice na posao i videla da promiče sneg! Još juče mi je mirisao vazduh tako kao da će padati. To me je odmah podetilo na praznike i kako smo se kao deca svemu radovali. U bioskopu su se održavale priredbe, dodela paketića, a zatim projektovani dugometražni crtaći sa Duškom Dugouškom, koje, inače, nismo imali prilike da vidimo na TV-u.  Valjda me je to potaklo da ceo dan pevušim neke dečije novogošnje pesmice o Deda Mrazu, irvasima i snegu. I dok sam tako kuckala po tastaturi i pevušila, učinilo mi se da čujem neko šuškanje ispred vrata. Otvorim vrata i imam šta i da vidim. Nekakvo žuto, ušato čudo. U prvom trenutku mi se učinilo da je lisica :) Treba, naravno, uzeti u obzir i da sam prilično kratkovida. Gleda me i drhturi kao miš. I ja malo popričam s njim, dam mu ražanu pogačicu koja mi je ostala od doručka i nazovem ga Liki (to je skraćeno od Lijan). I to je bilo dovoljno da se prikači za mene kao čičak. Na pauzi sam sišl...

Rajner Marija Rilke: Jesen Opada lišće, kao da iz daljina pada uz opor i odrečan let, kao da sred nebeskih tmina vene daleke bašte splet. I teška Zemlja noću pada iz roja zvezda u samoću. Svi mi padamo. Pada ruka, u svakom od nas - pad živi neizbežno. Pa, ipak, neko beskonačno nežno padanju ovom daje smer i sklad. Čini mi se da mi odavno neka jesen nije bila lepa kao ova. Ima nečeg blistavog u njoj, nekakvog čudesnog kolorita koji mi mnogo prija. I sve mi se čini da je vidim prvi put i da nikad pre nije bila ovakva. Pa, i ovaj Rilke mi se uklopio u ceo doživljaj. Danima posmatram ptice i fotografišem ih. To jest samo pokušavam da ih fotografišem. Ne daju se "uhvatiti" tako lako. Po čitav sat stojim tako i osluškujem. Čuje se kako opada lišće, a ja sve mislim neka ptica negde šuška. Na vid baš i ne mogu da se oslonim... Nedavno je održana izložba "Vrnjački likovni krug".  ...

Eto, prođe i to "strašno" otvaranje izložbe, kog se uvak užasno plašim. Divim se ljudima koji su opušteni i sa lakoćom mogu javno da govore o bilo čemu. Meni je dovoljno da vidim mikrofon, da se upali lampica na kameri i ja sam odjednom tabula rasa :) Toliko sam bila sluđena da sam čak zaboravila da fotografišem postavku, kako su moje slike aranžirane i kako stoje u tom prostoru. Fotografije koje slede su uglavnom Jojine, snimljene telefonom, a nekoliko sam pronašla na internetu... A kad se sve završi, ja se najčešće zapitam zašto li sam se uopšte uznemiravala... Zgrčene ruke, kiseli smešak i tahikardija... *** Naravno, jedva čekam da se vratim u moje divno dvorište. A biljke u njemu bujaju i rastu toliko da počinjem da sumnjam da nešto nije u redu sa klimom. Previše je hladno i kišovito za juni. Ili sam ja sasvim izgubila prostorno-vremensku orijentaciju. U svakom slučaju biljkama prija... Nekako ne bih očekivala da će kiša goditi kak...

Smene kiše i sunca, koje su bile toliko učestale u proteklih desetak dana su, izgleda, učinile da rastinje u našem dvorištu podivlja. Travu je nemoguće pokositi, drveće nemoguće obuzdati. Sve samo raste i raste. A meni to prija. Ima u tome nečeg bajkolikog... Postoji jedan pejzaž, koji sam naslikala ple nekih 4-5 godina na kome je ova crvena, ukrasna šljiva samo jedno kržljavo drvce. A, evo, sad smo stavili klupu ispod i tu Joja i ja često volimo da sedimo, pijemo kakao i pričamo... Kažu da je ovo pajasmin. Ja nemam pojma, ali mi se dopada njegova snežna i hladna belina. Paviljon je nekako ljupko ušuškan u lozu. Imate osećaj kao da ste u nekoj čarobnoj kućici od trave i da tu niko ne može da vas nađe. Evo i par panoramskih pogleda na naše dvorište. Bila sam pre nekoliko dana u Trsteniku, kod Steve uramljivača. Divan čovek, koji uz to odlično radi svoj posao. Morala sam da uramim nekoliko radova za predstojeću izložbu. Pečurke sam...