Uspavanka za oblake

Dok sam sinoć lamentirala nad smislom života, podstaknuta nekim nemilim događajima iz svog okruženja i razmišljala kako želim da siđem sa ovog autobusa, koji nikuda ne vodi i da pređem u neki drugi, neko je pozvonio na vrata. Tamo je bila moja sestra od strica, držeći gomilu kesa i torbi u rukama, a ispod pazuha joj žuta puckava koverta. Kaže, stigao u Banju, na adresu na kojoj živi moj brat, paket za mene. Ja, inače, uvek dajem tu adresu, jer bi me ruđinački poštar prokleo da mora nešto da mi donese ovamo ili bi, prosto, bacio u prvi trnjak na koji bi naišao...Nisam očekivala nikakav paket...U stvari, treba da mi stignu "Vidici" posvećeni Tarkovskom, ali za to je još rano...Pogledam kovertu, kad ono Cvetke! Joj, Nataša! Pa, da l' je moguće! Ne tako davno smo razgovarale o njenoj Smiljani i želji da upiše srednju umetničku školu, što je mene oduševilo. Pomisao na njih dve me, nekako, odmah oraspoloži. A onda se setim da im nisam čestitala praznike, pa se opet srozam. ...

Purpurna rudbekija, 81x66 cm, kolaž Približavanje izložbe "Vrnjački likovni krug", koja se svake godine održava u novembru, me je nateralo da se probudim iz zimskog sna (u koji sam, očigledno, upala prerano) i da konačno dovršim kolaž, koji razvlačim mesecima. Postupak je, inače, jako pipav i dugotrajan, a ja baš nešto i nisam bila u elementu. I da ne beše ove izložbe ko zna kada bih ga završila. Radila sam ga uglavnom u večernjim satima, pri nekom očajnom osvetljenju, tako da sam maltene jedva razaznavala boje. Onda sam na dnevnoj svetlosti videla da je malo intenzivnijeg kolorita, nego moji raniji kolaži, ali ne baš ovoliko koliko prikazuju fotografije. Crvene deluju skoro fluorescentno, a od svetlo zelenih ispadaju oči, što u realnosti nije slučaj. 

Nedavno sam otkrila jednu vrlo lepu i bogato ilustovanu knjigu Dover izdavačke kuće iz Njujorka, koja nam predstavlja žene koje su se bavile ilustracijom,  pre svega dečijih knjiga, u periodu od otprilike 1880 do 1930. Ona ne obiluje mnoštvom podataka, već kao i većina drugih Dover izdanja daje najosnovnije informacije o "Zlatnom dobu ilustracije" i kratke biografije svake od 22 predstavljene umetnice, ali je taj nedostatak, tj. šturost u informacijama nadoknađen kvalitetom i brojem ilustracija. Međutim, količina informacija u knjizi nije bila određena samo ograničenim prostorom i željom da se akcenat stavi na sama dela, već i time što je, u stvari, jako teško dođi do podataka o pojedinim umetnicama. Krajem devetnaestog veka, kada se priča dešava, u ekspanziji je bila štamparska delatnost, razvijen je novi metod štampanja koji je omogućavao kolor štampu u više primeraka (sve do sredine XIX veka štampanje ilustracija u knjigama je bio veoma dug i skup proces i moguć samo u j...

     Kako je samo čudesan biljni i životinjski svet koji nas okružuje! Kako je savršen! Svaka travka, svaka buba, svaki gmizavac! Sve, apsolutno sve. Kako ih je priroda ustrojila da nepogrešivo znaju svoju svrhu i svoj cilj! Naiđe mi, tako, da prosto ne mogu da se načudim tom savršenstvu...Šuma je jedno od najuzbudljivijih mesta koje mogu da zamislim. Kad kročim u nju je se odjednom osetim malom, ali istovremeno i neobično živom. Sve miriše na vlagu, mahovinu i trulo lišće i čini mi se kao da mogu da čujem biljke kako rastu, gljive kako otvaraju šešire. Izlazi mi pred oči često jedna slika iz ranog detinjstva (čini mi se da još nisam bila pošla u školu), braća i ja i još neki naši rođaci idemo na pecanje. Ja, naravno, idem samo da bih pravila gužvu, iako sam prethodno oštro upozorena da ne smem da kukumavčim niti da sam umorna, gladna, žedna, niti da mi se piški. Dakle, moj zadatak je da ćutim i ne smetam. Sećam se samo da smo dugo išli preko nekakvih livada i jaruga i ...

Ne znam kako je ostalima, ali meni vreme leti i to toliko brzo da nikako ne uspevam da ga stignem. Zaprepastila sam se kad sam videla da je prošlo skoro mesec dana otkako sam poslednji put pisala post. A dešavanja su bila toliko zgusnuta, od poplave u Vrnjačkoj Banji, preko mog boravka u Beogradu kod drugarice, pa do samostalne izložbe u Mladenovcu. Dešavalo mi se uoči izložbe da ostanem do dva ujutru da završavam kolaže. A onda ustanem u pola šest, da se spremam za posao, sve to spakujem i pošaljem brata u Trstenik kod Steve uramljivača (koga usput pozovem i zamolim da mi urami radove tog istog dana) a brata zadužim da izabere ramove. Pa sam onda brzom brzinom pravila kataloge, tražila gde i kako da štampam i naravno u toj žurbi napravila hiljadu grešaka i najgore moguće izbore koje sam uopšte mogla. Nije za mene ovaj turbo ritam, ja sam navikla da se klackam s noge na nogu i da premišljam natenane. Izdržim ja tako neko vreme, da jurcam i da ne spavam, a onda samo klonem. Uhvatila ...