Uspavanka za oblake

Ne znam kako je u drugim kućama, ali u našoj pred praznike svako ima određena zaduženja, koja se ponavljaju iz godine u godinu. Jedna od obaveza koju imamo Kisa, Joja i ja jeste da za Vaskrs pravimo miliprote. Običaj je da se od testa prave razne domaće životinje i ono što je najzabavnije je što nam ovi naši matori dopuštaju da radimo i pravimo šta god hoćemo. Mi tako počnemo da pravimo, pa se onda posvađamo, pa onda jedna drugoj pomažemo, pa se smejemo, da bismo na kraju dobile čitav zoološki vrt. Ponekad je, čak, teško utvrditi koju smo vrstu životinje napravile, bude tu i slučajnih zmajeva i raznih krilatih i repatih životinja, ali u toj raznolikosti i jeste lepota. Ovo što liči na zmaja je u stvari poni, a ovo na guzi mu je tetovaža u obliku cveta :) Nemojte da se iznenadite što skoro svaka životinja (pa čak i ptica) ima crnu tačku na stomaku - to joj je pupak. To je bila izričita Jojina želja.  *** Na kraju ovog kratkog posta mi ostaj...

Reših da ugasim blog. Baš sam se bila naoštrila i čvrsto odlučila da neću da se predomišljam. Ne mogu baš da kažem da sam se umorila od blogovanja, već mi se čini da sam preterala sa sentimentalnostima. I tako sam odlučila da ugasim ovaj i započnem novi blog, koji će biti strogo poslovan i praktičan, a uz to sam se nadala da će biti i zanimljiv, ali nikako sladunjav i pekmezav. Moram da priznam da mi je bilo žao, ali velika odluka je bila pala i nije se moglo nazad...Ja i čvrstina karaktera, to čak i meni samoj zvuči krajnje komično. Mislim, bila sam ja odlučna tri dana, a onda su neki meni dragi ljudi počeli da me pitaju gde mi je blog. Najpre Fikreta - tu je već moja rešenost počela da se koleba, zatim Kaća - tad sam klonula i bilo mi je jasno da je sve samo pitanje trenutka. A onda kad me je i Vladana, drugarica sa faksa, pitala isto - stvar je bila rešena. Ipak nećemo uspavati ljubimca, nego ćemo ga pustiti da šepa dok još ima snage... Lepe su mi se stvari dešavale ovih dana. S...

Evo par ilustracija napravljenih u skorije vreme. Baš sam se uželela crtanja, struganja po papiru, lepljenja papirića, bojica, pastela. Znam da će zvučati glupo, ali stalno zamišljam svoj savršeni crtež, za koji ću moći da kažem - e, baš to sam htela, upravo tako sam ga zamislila. I za svaki novi koji započnem pomislim "ovaj će biti taj pravi", već mogu da ga vidim, da ga zamislim sasvim jasno...a na kraju ispadne nešto deseto. I, naravno, uvek na crtežu bude nešto što ispadne jako glupo i užasno me nervira i imam utisak da apsolutno svi vide i bulje upravo u tu njegovu manu. Ne želim baš da se žalim previše, jer mislim, u stvari se nadam, da stvari, ipak, idu pomalo napred. Mravljim korakom, ali idu... A jednog dana, kad porastem, napraviću savršen crtež... Sofa Little blue girl Lost in the mushroom forest

Volim zimu i volim sneg, a to ne podrazumeva samo kunjanje u toploj sobi i gledanje kroz prozor. Mislim, može i to, naravno, uz šolju čaja i priče bez kraja, ali je jako lepo provoditi vreme i napolju na snegu. Samo su mi poslednjih par zima, uključujući i ovu, bile pokvarene nekakvim groznim magarećim kašljem. A kao dete nikad nisam bila bolesna, mogla sam da se sankam po ceo dan sve dok mi se prsti i na nogama i na rukama potpuno ne ukoče da ne mogu da ih pomeram, pa me tek to natera da uđem u kuću. Godine, valjda, nemam pojma...I tako sam se bila ućutala, niti mogu nešto da radim, niti da pišem na blogu, samo kašljem do duboko u noć. Pa pošto ne mogu da zaspim, skuvam čaj i gledam Harija Potera, a kako je tek zabavno, posle tako provedene noći da se ustane pre šest i ide na posao. Katarina (Čardak ni na nebu ni na zemlji) mi se bila zabrinula što me nema, pa mi samo pošalje smajlića na mejl, čisto da proveri da li sam živa, što li me nema...Pa joj ni to ne bude dovoljno, nego mi,...

Ne znam kako bih počela ovu priču, jer su mi prethodni dani bili vrlo tužni. Priča o eksploataciji nikla i kobalta u ovim našim krajevima, odnosno na području Veluće-Ruđinci, o kojoj se malo diskutovalo, a više prećutkivalo, me je potpuno porazila. A najviše od svega ravnodušnost i apatija nas meštana Vrnjačke Banje i okoline. Trsteničani su se digli na noge, rešili da blokiraju puteve ukoliko neko uopšte pokuša da se približi određenim lokacijama i jasno stavili do znanja da to ne žele. Ja im se bezgranično divim. A kod nas se ljudi, na pomen nikla, smeju, prosto ne veruju da svet može da bude toliko pokvaren, da ljudski um može da bude tako deformisan. Utvrđeno je da nikla ima na Grotu, brdu koje se nalazi 200-300 metara od moje kuće, što znači da će nas raseljavati odatle, a oni koji budu ostali u blizini raspadaće se lagano od raznoraznih kancera, pre svega pluća, grkljana, nosa...Trudim se da prihvatim i razumem ovaj svet i njegova pravila, ali mi nikad nije baš nešto išlo za ru...