Poljski zvončići (Campanula rotundifolia) Minđušica (Fuchsia) akvarel
akvarel
Postoje mnoge stvari koje su obeležile moje detinjstvo, a među njima je cveće imalo vrlo važnu ulogu. Obožavala sam plućnjak i plave zvončiće, ljutić i jagorčevinu, minđušicu i zevalice i one žute kićanke kojima ne znam ime...Sa zevalicama sam bila u stanju satima da se igram, podsećale su me na usta koja mogu da govore, pa sam izmišljala dijaloge dveju zevalica. Ih, šta su sve one imale da kažu jedna drugoj...Vrlo često su razni nežni poljski cvetići (a ponekad, moram da priznam, i neko lepo kultivisano sveće iz komšijskog dvorišta) služili kao dekoracija za tortu od blata. Danas više uopšte ne viđam decu da se igraju blatom, a nama je to bila jedna od omiljenijih zabava. Kakav je to bio doživljaj da obe ruke zavučeš u testo zamešeno od zemlje i vode, pa stegneš pesnice, a između prstiju samo procuri žitka smesa. Večernji ulazak u kuću je značio da tog istog blata ima po odelu, kosi, a o rezervama ispod noktiju, koje nisu mogle da se isprazne ni najupornijim srtuganjem četkom, i da ne govorim. Nekako mi je uvek u tim momentima padala na pamet pesma o tamnovanju Kraljevića Marka i stihovi "nokti su mu, orati bi mog'o", a moji su izgledali kao da je to oranje upravo obavljeno.
Turban bundeva - akvarel Mala Sofa - akvarel
I tako dok razmišljam o stvarima koje volim, ja pokušavam da ih zabeležim u akvarelu. Igram se, pa šta ispadne. Jer, koliko god delovao lagano i prozračno, akvarel je strahovito teška tehnika sa kojom ja vrlo često gubim bitku. Jer on neće, onako kako ja hoću, pa se gomila papira nađe u smeću...
***
Proteklih nekoliko godina pokušavam da obezbedim sebi prostor za rad i konačno taj prostor počinje da dobija neki oblik. Još uvek je sve daleko, pa, ipak, beskrajno me raduje svaki i najmanji poslić koji vodi završetku. Prva stvar koju sam unela u prazan prostor bio je - filadendron. Možda ne bi trebalo da pričam bruku, ali ću, ipak, to uraditi. Upravo sa tom velikom saksijom fildendrona sam se skrkala na beton ispred ateljea i ćopala naredne dve nedelje, a sad vučem ožiljak na kolenu, koji ne daje znake da će se skoro povući. Ali mi nije žao, jer se filadendron vrlo lepo smestio. U međuvremenu se još biljaka uselilo. Moj tata jako voli cveće i uzgaja ga i stalno mi nudi ponešto. I naš razgovor skoro uvek isto teče.
"Da znaš što imam jednog lepog adama!"
"Mrzim adama."
"Ali, mnogo je lep."
"Treba da umrem od te otrovštine!"
"Dobro, imam jedan mali filadendron"
"Već imam dva komada."
"Pa, šta ti fali da uzmeš i teći?"
"Ama, ne treba mi."
"Hoćeš drvo života, da znaš što je super."
"Aman, nisam planirala da pravim botaničku baštu!"
I na kraju je sam uneo drvo života i filadendron, kad ja nisam bila kući. Ali neka, nek bar neko živi tu...
Kisa i ja smo priredile premijernu čajanku u ateljeu. Sofa, nažalost, nije bila prisutna, ali u planu je još mnogo čajanki, koje se za sada održavaju na podu.
***
Za kraj još samo da pomenem kako sam otkrila jednu divnu knjigu pod nazivom "Laki svetovi". Sa stvaralaštvom Tatjane Tolstoj sam već imala prilike da se sretnem. Pre nekoliko godina sam u biblioteci uzimala zbirku priča "Noć" i već od prve stranice me je opčinila, naročito pripovetka "Na zlatnom tremu smo sedeli". Ona se bavi pričama o odrastanju, ne toliko konkretnim događajima, koliko svojim utiscima i tadašnjim viđenjima stvari. Sve toliko podseća na neki san, kao, uostalom, i svako razmišljanje o dalekoj prošlosti. Sve je treperavo i bajkovito i izaziva mnoštvo asocijacija. Vrlo često uhvatim sebe kako sam sklopila knjigu i zaronila u neke svoje "lake svetove".
Lijepo je ponovo citati tvoje postove! Akvareli mi se jako dopadaju, volim cvijece i razumijem tvog tatu. Atelje obecava mnogo, u Tom lijepom interijeru nastace divni radovi i prosetace male vile!
ОдговориИзбришиHvala ti, draga Fikreta! Lepo je ponovo pisati i čitati postove na drugim blogovima. I ja se nadam da će se puno toga lepog desiti u tom ateljeu, ali trenutno, zbog obaveza na poslu, ne uspevam da tamo provodim vremena onoliko koliko bih htela. A moj tata je zlatan i vrlo duhovit, prosto ne znam šta bih bez njegovog zadevanja :)
ИзбришиCvijeće je obilježilo mnoge naše trenutke u djetinjstvu, mi smo ih voljeli mljeti u kotačima bicikla koje bismo okrenuli naopačke pa kao praviti čaj...i moram priznati da sam tada poznavala puno više divljih cvjetova i znala sve njihove nazive, a sad ne znam...baš mi je žao zbog toga...knjiga koju si pročitala čini se zanimljivom, morat ću potražiti...možda dobijem inspiracije za nešto novo...ili se barem prisjetim nekih događaja...
ОдговориИзбришиDopada mi se ta vaša igra :) Zaboravila sam gore u tekstu da pomenem i pravljenje nakita od cveća, naročito od belih rada i maslačka. To nam je bila jedna od omiljenijih prolećnih igara...I ja , takođe, volim botaniku, i stalno kupujem neke ilustrovane priručnike, ali nikako da im se posvetim i da ih proučim. Krenem tako da listam i onda me zanesu lepe ilustracije :)
ИзбришиPa, da, knjige su moja stalna inspiracija. Evo, baš sam ovih dana završila "Kroz pustinju i prašumu" Sjenkijeviča. Joj, tako je čaroban . I sad, evo, razmišljam kako bi bilo zabavno to ilustrovati. Možda i uradim neki kolažić. Mnogo mi se dopada deo o Neli i slonu...