Uspavanka za oblake

Pouring tea Ovaj rad je nastao zbog jednog konkursa posvećenog medvedima. Inače, ne volim konkurse samo zbog jedne stvari - vremenskog ograničenja. I sama se čudim kako uspevam da radove uvek šaljem poslednjeg dana, poslednjeg trenutka. Gledam na štopericu i pitam se hoće li brza pošta biti dovoljno brza. Biće da imam neki problem sa organizacijom...U svakom slučaju, meda je tu, zamotan u šal, pijući čaj u kuhinji sa nekakvim vilenjakom. Ako ikad budem doživela da imam svoju sopstvenu kuhinju izgledaće otprilike ovako i imaće tirkizne drvene police. U nekadašnjim srpskim seoskim kućama bilo je uobičajeno da kuhinjski nameštaj bude bojadisan u plavo ili zeleno. Bar je tako u ovim našim krajevima. I moja nana je imala kuhinjski ormar nekakve čudne plavo-sive boje, koji je zvala "dolap" i u kome su se nalazile svakojake kuhinjske potrepštine. Moj će dolap po svoj prilici biti napunjen čajnicima i šoljicama, pošto je to jedino što imam u svom posedu. A i trebaće mi dosta

Muhara, kolaž od novina, krpica, ručno bojenog papira, dugmadi, konca Volim prirodu, volim čitav biljni i životinjski svet. Volim da mislim o tome kako travke i gljive rastu, kako bube gmižu, kako drveće diše. Volim sve te male stvari koje se dešavaju neprimetno. Kad pomislim na svoje odrastanje u glavi mi se vrte slike koje su uvek povezane sa našim boravkom u prirodi: struganje smole sa drveta, čačkanje po mravinjaku, branje ljubičica u šumarku... Bio je jedan voćnjak iznad naše kuće u koji smo često odlazili. Moja braća su tamo sakupljala mrave, raznih veličina i boja, a zatim ih u kutiji šibica nosili u školu i razmenjivali sa drugim dečacima. Ja sam, naravno, uvek bila prisutna, kao neko levo smetalo, ali ih nikad nisam tužakala. A ponekad su radili i opasne stvari. Sećam se kako su strugali fosfor sa šibica i njime punili hemijske olovke. Pa, kad se to zapali, pukne kao bomba...A već krečana, to je bilo omiljeno mesto za okupljanje. Sve te nešto mami da priđeš št

Otkrih nedavno poeziju italijanskog romantičarskog pesnika Đakoma Leopardija. Nije se baš naživeo, svega 39 godina. Kad uzmemo u obzir njegov poziv, nije ni čudo. Izgleda da poetama nije suđeno da budu dugovečni. Naravno, bio je pravi knjiški moljac i "tečno govorio i pisao latinski, grčki i hebrejski". Bio je vrlo mračan i depresivan tip, uvek u nešto razočaran. Međutim, ono što je fascinantno, jeste da je njegova poezija ostala nepomućena njegovim sumornim raspoloženjima i da se kroz nju provlači ljubav prema ljudima, prirodi i životu. Evo jedne pesme koja me je potpuno očarala (u genijalnom prepevu Vladete Košutića) i koja se našla na jednom od mojih crteža: L'infinito                                                          Beskrajnost Sempre caro mi fu quest'ermo colle                 Drag mi vazda beše taj osamljen breg E questa siepe, che da tanta parte                    i živica ova, koja mom pogledu Dell'ultimo orizzonte il guardo esclude.