Faeries

Faeries

Странице

субота, 19. децембар 2015.

Čajanka sa zekanom

Čajanka sa zekanom, siluete i akvarel

Ranije mi se često dešavalo da sanjam kako imam deset godina. Nosim bele hulahopke i crne baletanke sa kaišem i igram lastiš. Ne znam zašto je to baš tako. Vrlo često se devojčice baš tog uzrasta pojavljuju na mojim kolažima. U tim si godinama dovoljno veliki da možeš da sagledavaš stvari, a opet dovoljno mali da veruješ u svakojaka čuda. Uostalom, u tim sam godinama dosta vremena provodila kod babe na selu i igrala se na drvetu. Bila je neka kriva šljiva koja je stajala nedaleko od dvorišta ograđenog plotom. Odlazak do šljive je podrazumevao posebno pakovanje i pripremanje, kao da se spremam da putujem za Ameriku. Tu je bila gomila kesa i kutija sa svakojakim krajnje neophodnim stvarima. Jedva bih se sa svim tim stvarima uspuzala gore u svoje predivne odaje sa prozorima koji gledaju na nebo. Na toj sam šljivi pravila prve čajanke. Bila sam u stanju da tamo ostanem satima. 
Sa nanom sam, inače, pila kafu. Ona je uvek ustajala baš rano, pre no što svane, ložila šporet i mesila hleb, dok sam se ja izležavala u slamarici (da, u slamarici), pokrivena ručno tkanom čergom i gledala u plavozelene paunove naslikane na metalnoj krevetskoj tabli. A kad ustanem, čekala me je skuvana kafa. Pošto je kafa meni bila užasno gorka, ja sam dodavala onoliko šećera koliko je moglo da stane u šoljicu, a da se ne prelije. A posle otpijenog gutljaja, dodavala još, dok ne dobijem ukus koji mi odgovara. Bila sam mnogo ponosna na to što pijem kafu, jer je u vreme dok sam ja odrastala bilo nezamislivo da deca rade takvo nešto. Uostalom, pretnja da će mi izrasti rep me nije ni malo uznemiravala. Činilo mi se da to, možda, i ne bi bilo tako loše da imaš lep, plišani, prugasti rep (iz nekog neznanog razloga sam uvek zamišljala mačiji rep).

Čajanka sa zekanom u toku rada

Kako smo se nana i ja lepo slagale! Naučila me je da pletem. Prva stvar koju sam isplela bio je šal za moju lutku Karolinu, divnu plavooku brinetu sa šiškama i dve pletenice. Njen i inače divan izgled bio je upotpunjen i ljubičastom kapom sa kićankom koju mi je poklonila devojčica iz sela. Mislim da mojoj sreći nije bilo kraja. 

Čajanka sa zekanom, pozadina

Običavale samo da pred veče sedimo na stepeništu ispred kuće. Uvek je gajila kokoške i nekako se ophodila prema njima kao da su razumna neka bića, koja su tu da joj prave društvo. A koke su se ponašale kao da je sve to apsolutna istina. I dok tako sedimo na pragu, nana bi uzela u naručje neko pile, pričala mu i tepala kao da je dete. Interesantno je da te koke nisu spavale u kokošaru kao sve druge normalne koke. Nego bi se, kad počne da pada mrak, uputile jedna za drugom prema jednom velikom orahu ispod kuće, čije su se grane spuštale do zemlje. I onda gegutavo penjale i ređale po granama jedna pored druge, tako da su u polumraku izgledale kao neki čudni, veliki, crni pupoljci. Dugo sam mislila da je ova slika, koja je u mojoj glavi bila prilično jasna, bila plod moje bujne mašte. Međutim, ispostavilo se da je istinita.

Čajanka sa zekanom, pozadina

Kako mi nedostaju ti dani! Ne znam zašto, ali uvek ih se setim kad pravim ove moje male kolaže sa životinjicama. Kao da postoji među njima neka veza, koja ni meni samoj nije jasna.

I tako, dok prebiram po prošlosti, u sadašnjost me vrate neki dragi ljudi i podsete me da, i pored sveg haosa koji nas okružuje, postoji nešto što je lepo i vredno, nešto čemu čovek može da se raduje.



Slatki paketić iz Italije

уторак, 24. новембар 2015.

Liki i Pufna

Kako sam se jutros obradovala kad sam krenula pešice na posao i videla da promiče sneg! Još juče mi je mirisao vazduh tako kao da će padati. To me je odmah podetilo na praznike i kako smo se kao deca svemu radovali. U bioskopu su se održavale priredbe, dodela paketića, a zatim projektovani dugometražni crtaći sa Duškom Dugouškom, koje, inače, nismo imali prilike da vidimo na TV-u. 
Valjda me je to potaklo da ceo dan pevušim neke dečije novogošnje pesmice o Deda Mrazu, irvasima i snegu. I dok sam tako kuckala po tastaturi i pevušila, učinilo mi se da čujem neko šuškanje ispred vrata. Otvorim vrata i imam šta i da vidim.


Nekakvo žuto, ušato čudo. U prvom trenutku mi se učinilo da je lisica :) Treba, naravno, uzeti u obzir i da sam prilično kratkovida. Gleda me i drhturi kao miš. I ja malo popričam s njim, dam mu ražanu pogačicu koja mi je ostala od doručka i nazovem ga Liki (to je skraćeno od Lijan). I to je bilo dovoljno da se prikači za mene kao čičak. Na pauzi sam sišla do grada da natočim mineralnu vodu (kao svaka prava penzionerka :))) i Liki me je, naravno, pratio u stopu, čekao me ispred bivete i vratio se nazad sa mnom do zamka, usput đipajući i kopajući po snegu i, sad već samouvereno, legao ispred mojih vrata. 

 
Gleda me tako pametno i samo što ne progovori: "Povedi me sa sobom, biću dobar". Da nemamo kerušu kući, sigurno bih ga uzela... A onda bi nas oboje izbacili na sneg :) 

Pre dva dana sam takođe bila u iskušenju da usvojim jednu životinju, ali je ovaj put u pitanju bio mačak. Divan dugodlaki albino tigrasti mačak. Samo je iskočio iz neke žive ograde i počeo da se valja ispred mene, tako da sam se našla u čudu. Njega sam nazvala Pufna.

 



***

Inače, sneg je obeleo dvorište i dok ovo pišem još više napadao. Hoće li biti sankanja uskoro, pitam se ?

среда, 18. новембар 2015.

Jesen


Rajner Marija Rilke: Jesen

Opada lišće, kao da iz daljina
pada uz opor i odrečan let,
kao da sred nebeskih tmina
vene daleke bašte splet.

I teška Zemlja noću
pada iz roja zvezda u samoću.

Svi mi padamo.
Pada ruka, u svakom od nas - pad
živi neizbežno.

Pa, ipak, neko beskonačno nežno
padanju ovom daje smer i sklad.




Čini mi se da mi odavno neka jesen nije bila lepa kao ova. Ima nečeg blistavog u njoj, nekakvog čudesnog kolorita koji mi mnogo prija. I sve mi se čini da je vidim prvi put i da nikad pre nije bila ovakva. Pa, i ovaj Rilke mi se uklopio u ceo doživljaj. Danima posmatram ptice i fotografišem ih. To jest samo pokušavam da ih fotografišem. Ne daju se "uhvatiti" tako lako. Po čitav sat stojim tako i osluškujem. Čuje se kako opada lišće, a ja sve mislim neka ptica negde šuška. Na vid baš i ne mogu da se oslonim...





Nedavno je održana izložba "Vrnjački likovni krug". 








петак, 19. јун 2015.

Izložba

Eto, prođe i to "strašno" otvaranje izložbe, kog se uvak užasno plašim. Divim se ljudima koji su opušteni i sa lakoćom mogu javno da govore o bilo čemu. Meni je dovoljno da vidim mikrofon, da se upali lampica na kameri i ja sam odjednom tabula rasa :) Toliko sam bila sluđena da sam čak zaboravila da fotografišem postavku, kako su moje slike aranžirane i kako stoje u tom prostoru. Fotografije koje slede su uglavnom Jojine, snimljene telefonom, a nekoliko sam pronašla na internetu...
A kad se sve završi, ja se najčešće zapitam zašto li sam se uopšte uznemiravala...



Zgrčene ruke, kiseli smešak i tahikardija...




***
Naravno, jedva čekam da se vratim u moje divno dvorište. A biljke u njemu bujaju i rastu toliko da počinjem da sumnjam da nešto nije u redu sa klimom. Previše je hladno i kišovito za juni. Ili sam ja sasvim izgubila prostorno-vremensku orijentaciju. U svakom slučaju biljkama prija...

Nekako ne bih očekivala da će kiša goditi kaktusu. Izgleda da nisam bila u pravu, pošto je on poma'nitao.

Loza će uskoro sasvim zatvoriti paviljon. Za sada još može pomalo da se virka. Nit' može komšiluk da vidi nas, nit' mi komšiluk. U tome je lepota prirodne izolacije :)

Bambus, takođe, luduje. Nastavi li ovim tempom, moraćemo da nabavimo mačete za probijanje kroz dvorište.

Hoće li limun roditi ove godine ili ne, pitanje je sad? 
Žalosna vrba je moje omiljeno drvo. Nemam pojma zašto. Kad sam je videla pre dve godine u rasadniku, rekla sam - ne idem kući bez ovog drveta. Izgleda da i ona voli što je kod nas.

Svako je zauzeo svoju busiju, pokušavajući da se sakrije od sunca.

 Lara i njena drugarica.

I Lara je našla svoje skrovište i sasvim neplanirano unela nemire u naše redove. Zavukla se u žbunje ispod leske i mirno zaspala, dok su je usplahireni i uplakani vlasnici (ja sam za to vreme bila na poslu, nemajući pojma šta se dešava) tražili svuda po okolini. A ona u 'ladovini hrče. Štetočina...

***
Pre nekoliko dana mi se desila smešna stvar. Ćerkica jednog kolege vajara, od oko četiri godine, kad me je videla, počela je da vuče tatu za rukav i da mu nešto šapuće na uvo. Učinilo mi se kao da priča o meni. A onda čujem, sledeće:
- Ma, jeste kad ti kažem! Liči!
- Ne znam na koga misliš.
- Na Olju!
- Koju Olju, sine?
- Pa, znaš, Olju! Ona je ista kao Olja! Ista!
A onda se njen tata složio i tako utvrdiše da sam ista Olja. A ko je, uopšte, Olja? Kako, ko je Olja! Pa, Olja je jedna devojčica sa kikom iz njihovog komšiluka :D

недеља, 07. јун 2015.

Naša bašta

Smene kiše i sunca, koje su bile toliko učestale u proteklih desetak dana su, izgleda, učinile da rastinje u našem dvorištu podivlja. Travu je nemoguće pokositi, drveće nemoguće obuzdati. Sve samo raste i raste. A meni to prija. Ima u tome nečeg bajkolikog...

Postoji jedan pejzaž, koji sam naslikala ple nekih 4-5 godina na kome je ova crvena, ukrasna šljiva samo jedno kržljavo drvce. A, evo, sad smo stavili klupu ispod i tu Joja i ja često volimo da sedimo, pijemo kakao i pričamo...


Kažu da je ovo pajasmin. Ja nemam pojma, ali mi se dopada njegova snežna i hladna belina.


Paviljon je nekako ljupko ušuškan u lozu. Imate osećaj kao da ste u nekoj čarobnoj kućici od trave i da tu niko ne može da vas nađe.

Evo i par panoramskih pogleda na naše dvorište.



Bila sam pre nekoliko dana u Trsteniku, kod Steve uramljivača. Divan čovek, koji uz to odlično radi svoj posao. Morala sam da uramim nekoliko radova za predstojeću izložbu.

Pečurke sam, pošto su vrlo malog formata aranžirala na hameru u boji, a zatim dodala neke crteže perom i tekstove ispod akvarela. Kisa kaže da je podseća na stranicu neke knjige, što je za mene bio veliki kompliment.

 I kolaži su dobili svoje novo pakovanje...

***
Nedavno mi je do ruku došla jedna knjiga koja se zove "Umetnost tumačenja poezije". Predivna knjiga, koja se bavi poezijom Šekspira, Getea, Šelija, Poa, Jejtsa...i naravno Kitsa. Pesme su date u originalu,zatim ide prepev i na kraju tumačenje pesme. To je jako zanimljivo, ali samo kao jedno od viđenja. A ja verujem da viđenja ima bezbroj, i da ona umnogome zavise od duhovnog stanja čitaoca. 
Ja sam idvojila Kitsovu Odu slavuju. Nekako nisam baš sasvim zadovoljna prevodom, iako je ovo možda najbolji, odnosno najjasniji od tri, koliko sam pronašla. To, valjda, dolazi otuda što je neke Kitsove složenice nemoguće prevesti na srpski jezik.

John Keats                                                                    Džon Kits

Ode to a Nightingale                                                    Oda slavuju

My heart aches, and a drowsy numbness pains                Moje srce boli, a učmala utrnulost tišti
My sense, as though of hemlock I had drunk,                  Moje čulo, kao da sam ja kukute pio,
Or empited some dull opiate to the drains                        Ili iskapio neki opojni mutljag do dna
One minute past, and Lethe-wards had sunk:                   Pre jednog časka pa potonuo u Letu:
Tis not through envy of the happy lot,                              Nije to s zavisti na tvoj srećni udes,
But being too happy in thy happiness, -                            Već što sam presrećan zbog tvoje sreće
That thou, light-winged Dryad of the trees,                      Kad ti, lakokrila šumska Drijado
In some melodius plot                                                           U kakvom milozvučnom spletu
Of beechen green, and shadows numberless,                    Zelenila bukvika i senki nebrojenih
Singest of summer in full-throated ease.                            Pevaš o letu, lako, iz puna grla.

O for a draught of vintage! that hath been                         O, gutljaj vina što je bilo
Cool'd a long age in the deep-deleved earth,                    Hlađeno dugo duboko u zemlji
Tasting of Flora and the country-green,                             S ukusom Flore i poljskog zelenila
Dance, and Provencal song, and sunburnt mirth.              Igre, i pesme Provanse, veselja na suncu.
O for a beaker full of the warm South,                                 O, pehar pun toploga Juga,
Full of the true, the blushful Hippocrene,                           Pun istinske, zarumenjene Hipokrene,
With beaded bubbles winking at the brim                          Sa biserastim mehurićima što svetlucaju pri rubu
And purple-stained mouth;                                                    I purpurno obojenim ustima;                     
That I might drink, and leave the world unseen,                Da mi je da ispijem, i neviđen napustim svet
And with thee fade away into the forest dim:                     I s tobom iščeznem daleko u šumskome mraku.

Fade far away, dissolve, and quite forget                             Iščeznem u dalekom dalju, iščilim i potpuno zaboravim
What thou among the leaves hast never known,                Ono što ti među lišćem nikad nisi upoznao
The weariness, the fever, and the fret                                    Iznurenost, groznicu i zlovolju
Here, where men sit and hear  each other groan;                Ovde, gde ljudi sede i čuju jedni druge kako se jadaju
Where palsy shakes a few, sad, last gray hairs,                   Gde oduzetost potresa retke, tužne poslednje vlasi sede,
Where youth grows pale, and spectre-thin, and dies;        Gde mladost bledi, kopni ko avet i umire;
where but to think is to be full of sorrow                             Gde i samo misliti - znači biti pun tuge
And leaden-eyed despairs;                                                      I očaja olovna oka;
Where Beauty cannot keep her lustrous eyes,                     Gde Lepota ne može da sačuva sjaj svojih očiju
Or new Love pine at them beyond to-morrow.                    Ni nova Ljubav da čezne za njima duže od sutra.

Away! away! for I will fly to thee,                                         Dalje! dalje!jer ja ću doleteti tebi,
Not charioted by Bacchus and his pards,                             Ne na Bahovim kolima i njegovim panterima,
But on the viewless wings of Poesy,                                    Već na nevidljivim krilima Poezije,
Though the dull brain perplexes and retards:                     Iako me otupeli mozak zbunjuje i zadržava:
Already with thee! tender is the night,                                 Već sam s tobom! blaga je noć,
And haply the Queen-Moon is on her throne,                    A Kraljica-Luna možda je na prestolu,
Cluster'd around by all her starry Fays;                               Okružena svim svojim zvezdanim Vilama;
But here there is no light                                                        Ali ovde nema svetlosti
Save what heaven is with breezes blown                             Osim te što je s neba donose povetarci
Trough verdurous glooms and winding mossy ways.        Kroz tamno zelenilo i vijugave mahovinaste puteve.

I cannot see what flowers are at my feet,                               Ja ne mogu da vidim kakvo mi je cveće pod nogama,
Nor what soft incense hangs upon the boughs,                   Niti kakav nežni tamjan lebdi oko grana,
But, I emblamed darkness, duess each sweet                       Ali, u mirisnoj tami, naslućujem svu opojnost
Wherewith the seasonable month endows                           Kojom mesec ovog godišnjeg doba obdaruje
The grass, the thicketand the fruit-tree wild;                       Travu, čestar i divlju voćku;
White hawthorn, and the pastoral eglantine;                       Beli glog, i divlju ružu s pašnjaka;
Fast-fading violets cover'd up in leaves;                              Ljubičice koje brzo venu sahranjene u lišće;
And mid-May's eldest child,                                                   I najstari čedo zrelog Maja,
The coming musk-rose, full of dewy wine,                          Mošus-ružu što dolazi, punu rosna vina,
The murmurous haunt of flies on summer eves.                 Zujkavo saletanje bubica u letnjim večerima.

Darkling I listen: and for many a time                                 Ja u tmini slušam; i mnogo puta
I have been half  in love with easeful Death,                      Bio sam upola zaljubljen u lagodnu Smrt,
Call'd him soft names in many a mused rhyme,                 Dozivao sam je nežnim imenima u mnogo nadahnutom sliku
To take into the air my quiet breath;                                    Da uzme u zrak mirno mi disanje;
Now more than ever seems it rich to die,                             Sad više no ikad izgleda da bi vredelo umreti,                          
To cease upon the midnight with no pain,                          Izdahnuti po ponoći bez bola,
While thou art pouring forth thy soul abroad                     Dok ti izlivaš svoju dušu
In such an ecstasy!                                                                   U takvom zanosu!
Still wouldst thou sing, and I have ears in vain -               Ti bi i dalje pevao, ali zalud meni uši -
To thy high requiem become sod.                                         Pred tvojim uzvišenim opelom pretvorene u busen.

Thou wast not born for death, immortal Bird!                     Ti nisi rođena za smrt, besmrtna Ptico!
No hungry generations tread thee down;                             Ne pritiska te nikakav gladni porod;
The voice I hear this passing night was heard                     Glas što ga ja čujem ove poodmakle noći čuli su
In ancient days by emperor and clown:                                U stara vremena car i luda:
Perhaps the selfsame song that found a path                       Možda je to ista ona pesma što je našla put
Through the sad heart of  Ruth, when, sick for home,       Do tužnog Rutinog srca kada je, čeznući za domom,
She stood in tears amid the alien corn;                                Stajala u suzama posred tuđeg žita;
The same that oft-times hath                                                  Ista ona što često je
Charm'd magic casements, opening on the foam               Opčinjavala čarobnjačka okna, što se otvaraju u peni
Of perilous seas, in faery lands forlorn.                                Opasnih mora, u vilinskim zemljama izgubljenim.

Forlorn! the very word is like a bell                                      Izgubljen! i sama je reč kao zvono
To toll me back from thee to my sole self!                           Da me jekom otrgne od tebe i vrati meni samom!
Adieu! the fancy cannot cheat so well                                  Zbogom! Mašta ne može onako dobro da obmanjuje
As she is famed to do, deceiving elf.                                     Kakav je glas bije, tog vilenjaka varalicu.
Adieu! adieu! thy plaintive anthem fades                            Zbogom! zbogom! tužna himna zamire
Past the near medows, over the still stream,                         Preko obližnjih livada, nad tihim potokom,
Up the hillside; and now 'tis buried deep                             Uz strminu brega; a sada tone duboko
In the next valley-glades:                                                        U susedne dubrave:
Was it a vision, or a walking dream?                                     Beše li to snoviđenje, ili san na javi?
Fled is that music: - do I wake or sleep?                               Rasprši se pesma: - da l' bdim ili spavam?
                      
                                                                            (Prevela Jelena Stakić)