Toskano, lepa li si!

Vidikovac u San Điminjanu

Nisam baš neki ljubitelj dvadesetosatnih putovanja, ukočenih leđa i natečenih zglobova. Pa, ipak, kad bi se pružila prilika da se ponovo truckam satima u autobusu da bih stigla na ova rajska mesta, opet bih to uradila. A ako mi, uz to, društvo pravi moja Kisa, teško bi mi bilo da zamislim da postoji nešto bolje. Naročito ako se uzme u obzir to da obe volimo umetnost, renesansu, lepe pejzaže i ukusne sladolede. 

Naravno, najuzbudljiviji događaj za obe je bila poseta Uficiju. Zbog loše organizacije u agenciji uopšte nismo znale kada ćemo ići u Firencu, tako da nisam mogla da rezervišem karte onlajn. Pošto ostali iz grupe nisu bili zainteresovani za posetu galeriji, Kisa i ja smo se izdvojile i krenule u potragu. Malo uz pomoć karte, malo uz pomoć ljubaznih prolaznika, protrčasmo pored Starog mosta, zavrnusmo levo, protutnjasmo pored nekih tezgi sa pijačnom robom i eto ga - Ufici! Ne znam kakvim čudom se to desilo, ali u galeriju smo ušle za manje od deset minuta, iako su nas svi plašili da nema šanse da uđemo bez prethodne rezervacije. Priznajem da su mi drhtale ruke kad sam kupovala ulaznicu, malecnu, jedva veću od poštanske marke.

Bila sam toliko srećna, da sam sve vreme blebetala Kisa vidi ovo, Kisa jesi li znala ono, Zamisli Kisa! Onda je krenulo preslišavanje svega onoga što sam ikad pročitala i videla u knjigama. Na žalost, bile smo ograničene vremenski i morale smo u određeno vreme da se nađemo sa našom grupom. Četiri sata su, bukvalno, proletela, a da nismo stigle sve da obiđemo. Neke postavke smo samo protrčale, na onom što nam je bilo bitno smo se zadržale, ali mi je žao što nismo mogle više vremena tu da provedemo. Sve se tešim i govorim sebi - drugi put ćemo sve natenane.

Leonardo - Poklonjenje mudraca

Način prezentovanja dela je fantastičan. U skoro sasvim mračnoj sobi, sa zida isijava nekom toplotom veličanstveno Leonardovo delo i ostavlja vas bez daha. Pokušavam da zamislim kako se osećao renesansni čovek dok je ova dela gledao. Za njih je otkrivanje neke nove freske ili skulpture bio veliki događaj. A mi smo toliko prezasićeni vizuelnim nadražajima, da više nismo u stanju da na ovakve stvari reagujemo.

Mikelanđelo - Tondo Doni

Firenca je mesto u kome je Mikelanđelo proveo dobar deo svog života i ostavio traga skoro na svakom ćošku. Jako mi je žao što nismo imale vremena da obiđemo Kapelu Mediči sa skulpturama Dan i Noć i Zora i Suton, Galeriju Akademije u kojoj se nalazi originalni David i nedovršeni Robovi, Nacionalni muzej Barđelo u kom su njegovi rani radovi i Kuću Buonaroti, u kojoj je Mikelanđelo proveo svoju mladost i gde se mogu videti njegovi crteži i reljefi. To nam je domaći zadatak za sledeći put. 

No, kako bilo, srećne smo što smo videle Tondo Doni tj. Svetu porodicu (Mariju i Josifa sa malim Hristom), jednu od njegovih malobrojnih slika.

Moja Kisa mnogo voli Botičelija, tako da je i tu bilo silnog oduševljenja, pošto Ufici ima vrlo lepu zbirku njegovih dela.

 Ja sam onda zanemela kad sam videla Ticijana. Kakva divna materijalizacija kože i tkanine, prosto poželite da pipnete, što bi, naravno, bilo skandalozno. I tako smo se na smenu očaravale za ponešto. Ja za Rembranta, ona za Karavađa...i tako u nedogled. Rajsko mesto, ako se ja pitam.

Ima još jedna stvar koja me je impresionirala i šokirala u Firenci. Ona naizgled deluje kao i svaki drugi veliki grad. I baš u momentu kad smo Kisa i ja to komentarisale, a valjda zato da bi nas opovrgla, između zgrada, do tada potpuno nevidljiva, iskrsla je pred nama katedrala Santa Marija del Fjore, kao da ju je neko spustio odozgo sa sve Bruneleskijevom kupolom i posadio tu među ostale zgrade. Priznajem da sam zinula. Ona je potuno drugačija od svega što se nalazi oko nje. Bela i čipkasta, kao neka džinovka pahuljica, deluje potpuno nestvarno. Ono što je čudno, jeste da ni odakle ne možete da je sagledate celu. Odasvuda je zaklonjena, kao da je u nekoj školjci. 

Pored Firence, obišli smo i ljupki srednjovekovni gradić San Điminjano, koji je potpuno očuvan onakav kakav je bio, sa uskim popločanim uličicama i živopisnim vidikovcem sa kog se vide maslinjaci i vinogradi. Priča se da je zadnjih godina postao vrlo popoularna destinacija i da bogataši u okolini kupuju vikendice.

 

Sijena je, takođe, vrlo upečatljiva sa svojim ulicama popločanim smeđim kamenom. Prolazeći njome, ima se utisak kao da se prolazi kroz tunele. Naravno, Kisa i ja uvek pronađemo neke lepe sakrivene ćoškove. Naročito su mi bile dopadljive male terase sa cvećem u saksijama jarkih boje, koje smo imale prilike često da vidimo. 

Nije se moglo bez Krivog tornja u Pizi. Bilo je zabavno gledati, čini mi se, stotine ljudi, koji pokušavaju da pridrže (na fotografiji) toranj da ne padne. Penjali su se po ogradama, visili u nemogućim pozama, dok fotografi, bauljajući po asfaltu, pokušavaju da uhvate najbolji ugao. Inače, katedrala, koja se nalazi ispred je vrlo lepa, bogato ukrašena mozaicima, freskama, slikama, vitražima, skulpturama, reljefima...Dakle, ima sve. Sam gradić je vrlo simpatičan i ima delove koji izgledaju kao da su iz nekog filma.

Sve u svemu, jedno čudesno i uzbudljivo putovanje, koje je na nas dve ostavilo vrlo snažan utisak. Dogovorile smo se - doći ćemo opet!