Odavno nisam pisala. U stvari, beležim neke svoje skice, ideje, planove i stvari koje su mi važne i koje ne smem da zaboravim, ali potpuno konfuzno, bez reda i bez logike, u jednu raskupusanu svesku. Jednom sam je zagubila i kad sam shvatila da je nema, dobila sam histerični napad. Bilo je divljanja po kući, griženja noktiju. Ne zato što bi u njoj bilo nečeg kompromitujućeg, već zato sadrži sve ono što ja više ne mogu da pamtim: lozinke, adrese, knjige koje mi se sviđaju, ideje za kolaže i akvarele koje treba da napravim itd. U njoj mi je čak i jedan deo buduće priče o mudroj maloj lasici, ako ta priča, uopšte, bude doživela da ikad bude ispričana. I tako, ne odvajamo se. Sveska i ja. Kad je ne ponesem sa sobom, kao da sam pola mozga ostavila kući. Pa, ipak, nedostaje mi pisanje priče koja ima početak i kraj, koja nije samo skica nažvrljana u uglu neke stranice. Po svemu sudeći, sve se svodilo na razmišljanje o onom što treba raditi, pre nego na konkretnu aktivnost, š
Blog o ilustraciji, knjigama za decu i čajankama