Dok sam sinoć lamentirala nad smislom života, podstaknuta nekim nemilim događajima iz svog okruženja i razmišljala kako želim da siđem sa ovog autobusa, koji nikuda ne vodi i da pređem u neki drugi, neko je pozvonio na vrata. Tamo je bila moja sestra od strica, držeći gomilu kesa i torbi u rukama, a ispod pazuha joj žuta puckava koverta. Kaže, stigao u Banju, na adresu na kojoj živi moj brat, paket za mene. Ja, inače, uvek dajem tu adresu, jer bi me ruđinački poštar prokleo da mora nešto da mi donese ovamo ili bi, prosto, bacio u prvi trnjak na koji bi naišao...Nisam očekivala nikakav paket...U stvari, treba da mi stignu "Vidici" posvećeni Tarkovskom, ali za to je još rano...Pogledam kovertu, kad ono Cvetke! Joj, Nataša! Pa, da l' je moguće! Ne tako davno smo razgovarale o njenoj Smiljani i želji da upiše srednju umetničku školu, što je mene oduševilo. Pomisao na njih dve me, nekako, odmah oraspoloži. A onda se setim da im nisam čestitala praznike, pa se opet srozam. ...
Blog o ilustraciji, knjigama za decu i čajankama