Uspavanka za oblake

Kako su lepi ovi pozni jesenji dani, sunčani i zlatni. I kako je divno izaći napolje i hodati, samo hodati, bez nekih posebnih misli (ukoliko je to uopšte moguće), i prosto uživati u trenutku. A ja se nekako uvek vraćam unazad, u detinjstvo i pokušavam da se setim kako su mi stvari onda izgledale. A bile su drukčije. Volela sam jesen. Uopšte, čini mi se da sam volela sve. Mi, deca (moja dva brata i ja, kao i mnoštvo dece iz komšiluka), doživljavali smo svako jutro kao potencijalno najuzbudljiviji i najfantastičniji dan. I zaista je tako i bilo. Zapitaće se neko, čemu sva ova priča. Nisam, da budem iskrena, ni planirala da pišem sve ovo, ali nekako je samo došlo. E, pa, za sve je kriv predivni Mark Tven i Jojina lektira, koju (ne baš sa mnogo entuzijazma) čita (u stvari ni ne čita ona, već moja mama i ja čitamo naglas). Ne voli dete knjige, pa to ti je. A ja da poludim. Pa, kad malo bolje razmislim, ona nam je ista kao Tom Sojer, neki mali nemogući ženski Tom. Nema veze, zavoleće ih v