Uspavanka za oblake

Čudesno je kako je kreativnost izražena kod svakok deteta od najranijeg detinjstva pa sve do polaska u školu. Meni se škola uvek činila kao neka grozna ustanova za mučenje dece, a sudeći po tome kako utičeto zaista i jeste. Umesto da onaj dar i jedinstvenost koje dete ima, prihvati i razvije, ona ima potrebu da ga ukalupi i svede na šablon prihvatljiv pre svega čudnovatom ukusu čudnovatih pedagoga. Sve to nije ničta novo i odavno je kao fenomen poznato u psihologiji. Povod za celu ovu priču jesu Jojini crteži iz 2007. godine, dakle iz perioda kad je imala pet godina. Oni su tako ljupki i razigrani i potpuno slobodni u svojoj interpretaciji, da, čini mi se, niko ne može da ostane ravnodušan na njihovu draž. A Jojin komentar pet godina po njihovom nastanku je: "Stvarno ne znam kako sam mogla da ih napravim tako lepo. Ja sad to ne umem." Moram da priznam da me je sve to pogodilo i odmah podetilo na odbojnost koju sam osećala prema školi i na ravnodušnost i apatiju pedagoga. Ne...