Faeries

Faeries

Странице

уторак, 24. новембар 2015.

Liki i Pufna

Kako sam se jutros obradovala kad sam krenula pešice na posao i videla da promiče sneg! Još juče mi je mirisao vazduh tako kao da će padati. To me je odmah podetilo na praznike i kako smo se kao deca svemu radovali. U bioskopu su se održavale priredbe, dodela paketića, a zatim projektovani dugometražni crtaći sa Duškom Dugouškom, koje, inače, nismo imali prilike da vidimo na TV-u. 
Valjda me je to potaklo da ceo dan pevušim neke dečije novogošnje pesmice o Deda Mrazu, irvasima i snegu. I dok sam tako kuckala po tastaturi i pevušila, učinilo mi se da čujem neko šuškanje ispred vrata. Otvorim vrata i imam šta i da vidim.


Nekakvo žuto, ušato čudo. U prvom trenutku mi se učinilo da je lisica :) Treba, naravno, uzeti u obzir i da sam prilično kratkovida. Gleda me i drhturi kao miš. I ja malo popričam s njim, dam mu ražanu pogačicu koja mi je ostala od doručka i nazovem ga Liki (to je skraćeno od Lijan). I to je bilo dovoljno da se prikači za mene kao čičak. Na pauzi sam sišla do grada da natočim mineralnu vodu (kao svaka prava penzionerka :))) i Liki me je, naravno, pratio u stopu, čekao me ispred bivete i vratio se nazad sa mnom do zamka, usput đipajući i kopajući po snegu i, sad već samouvereno, legao ispred mojih vrata. 

 
Gleda me tako pametno i samo što ne progovori: "Povedi me sa sobom, biću dobar". Da nemamo kerušu kući, sigurno bih ga uzela... A onda bi nas oboje izbacili na sneg :) 

Pre dva dana sam takođe bila u iskušenju da usvojim jednu životinju, ali je ovaj put u pitanju bio mačak. Divan dugodlaki albino tigrasti mačak. Samo je iskočio iz neke žive ograde i počeo da se valja ispred mene, tako da sam se našla u čudu. Njega sam nazvala Pufna.

 



***

Inače, sneg je obeleo dvorište i dok ovo pišem još više napadao. Hoće li biti sankanja uskoro, pitam se ?

среда, 18. новембар 2015.

Jesen


Rajner Marija Rilke: Jesen

Opada lišće, kao da iz daljina
pada uz opor i odrečan let,
kao da sred nebeskih tmina
vene daleke bašte splet.

I teška Zemlja noću
pada iz roja zvezda u samoću.

Svi mi padamo.
Pada ruka, u svakom od nas - pad
živi neizbežno.

Pa, ipak, neko beskonačno nežno
padanju ovom daje smer i sklad.




Čini mi se da mi odavno neka jesen nije bila lepa kao ova. Ima nečeg blistavog u njoj, nekakvog čudesnog kolorita koji mi mnogo prija. I sve mi se čini da je vidim prvi put i da nikad pre nije bila ovakva. Pa, i ovaj Rilke mi se uklopio u ceo doživljaj. Danima posmatram ptice i fotografišem ih. To jest samo pokušavam da ih fotografišem. Ne daju se "uhvatiti" tako lako. Po čitav sat stojim tako i osluškujem. Čuje se kako opada lišće, a ja sve mislim neka ptica negde šuška. Na vid baš i ne mogu da se oslonim...





Nedavno je održana izložba "Vrnjački likovni krug".