Uspavanka za oblake

U četvrtak 7. novembra otvorena je izložba "Vrnjački likovni krug" na kojoj su se predstavili umetnici koji žive i stvaraju u Vrnjačkoj Banji. Mislim da je otvaranje prošlo dobro i da je brojna publika, koja je prisustvovala, vrlo lepo reagovala na naše radove. Međutim, najbitnije je to da je Kisi, Joji i meni bilo mnogo zabavno i da su one zahtevale da se fotografišu pored svakog eksponata, ali u svom glodarskom stilu (nemam pojma zašto, ali mnogo vole da glume glodare). Da ne bih dužila previše, najbolje je da pogledate fotografije.  Evo i nas posle prozivke "Srbomobil" Nikole Pantovića  "Sova" Aleksandra Milutinovića  "Reciklaža" Blagoja Dimića  Radovi Biljane Marković-Kraguljac Radovi Predraga Čomagića  Skulptura Branka Milanovića  I moji radovi koji su vam većinom poznati  I na kraju ja sa svojim modelima. Ničeg od mojih ilustracija ne bi ni bi

Dragi moji, ko je raspoložen, a nije previše daleko i ima višak slobodnog vremena može da navrati sutra u 19 sati do Zamka kulture u Vrnjačkoj Banji i pogleda šta to vrnjački umetnici stvaraju. Ja ću, svakako, u nardenim danima napraviti i jedan post na tu temu.                                                            *********************** Evo i par fotografija koje sam propustila da dodam prethodnom postu, a tiču se stvari koje su pripadale mom dedi. Na njima je dedin sat. Ne razumem se naročito u satove, ali mislim da nije stariji od 1930.                                                                  ***************** A za ljubitelje serijala o belgijskom detektivu Herkulu Poarou važno obaveštenje. Krajem oktobra emitovana je nova epizoda serije u kojoj se pojavljuju i neki stari likovi, koji su se pojavljivali u prvih nekoliko sezona: Hejstings, mis Lemon i inspektor Džap. Moram da priznam da smo Kisa, Joja i ja odgledale sve, apsolutno sve epizode

Imamo mi u kući jednu fioku, koja se teško otvara i uvek zahteva neko oruđe kao ispomoć, u slučaju da želite da zavirite u nju. Znam da će zvučati čudno, ali ponekad prođu godine, a da je ne otvorimo. To je "babina fioka" u koju mi kao deca nismo smeli da zavirujemo bez dozvole. I tako je nekako ostalo i danas, iako je baba upokojena  već više od dvadeset godina. A meni, baš sinoć nešto pade na pamet da je otvorim. Unutra je gomila papira, dokumenata, ugovora, dakle ništa naročito zanimljivo. Ali, ima jedna kutija u kojoj se kao blago čuvaju stvari koje su pripadale mom dedi Milanu: fotografije, beležnice, sat i jedna poema. Počinjem da prebiram po stvarima, a Kisa zaviruje preko mog ramena i kaže malo začuđeno: "U toj fioci kao da je vreme stalo". "I jeste stalo", odgovorim ja. Smešno mi je. Ona nikad nije ni virnula unutra. Pa, evo, možemo da zavirimo zajedno... Ljubica i Milan, fotografija sa venčanja iz 1926. godine Morala sam ove dve foto