Faeries

Faeries

Странице

среда, 05. јул 2017.

Akvarel čajanka







Da mi je neko nekad rekao da će naše lepe čajanko postati takva retkost, da se nećemo sećati kada smo poslednji put pile čaj zajedno, sigurno ne bih poverovala. Čudnovato kako se čovek na dobre stvari navikne, pa i ne primećuje koliko su mu važne, sve dok jednog dana ne prestanu da postoje. Sigurno nisam očekivala da će deca tako brzo porasti i početi da jure za nekim novim iskustvima, školama, momcima, ostavljajući za sobom neke druge, stare, bebeće, nedosanjane i neodređene snove. One snove koji se kao žvaka zalepljena za cipelu, jednostavno odlepe i bace. Mada, meni je to odlepljivane uvek teško išlo. Što sam matorija, teže nego ikad. U jednoj od knjiga o Pipi Dugoj Čarapi (koje smo Kisa i ja čitale bezbroj puta, naročito priču  o malom Kinezu koji nije voleo da jede lastina gnezda) postoji uputstvo kao ostati zauvek dete. Uzme se zrno graška, proguta i izgovori rečenica "upa, drupa, neću da budem velika". Priča veli da je neko dete izgovorilo "upa drupa, neću da budem glupa", a onda je poraslo skroz do neba i zadnji put su mu čuli glas kad je jauknulo. Opeklo je jezik, jer je liznulo sunce. Žao mi je što to za grašak nisam znala kad sam bila mala, ali sam vrlo često (i to je apsolutna istina) ponavljana jednu istu rečenicu - "neću da porastem".

Koliko su samo bile smešne naše čajanke! Imale smo fazu kostimiranja i nošenja šešira. Prepričavale smo svoje, naravno izmišljene, doživljaje sa egzotičnih putovanja po Africi i Bliskom Istoku i grickale, uz čaj, razne insekte donete sa tih putovanja, razmenjivale recepte poput "leptira prženih na buteru" i "mravljih nožica u sosu od ribizli"...A tek priče iz Stepinjaka! Kakva je to maštarija bila! Žao mi je što nisam kao Aleksandar Miln, bauljala za decom i zapisivala njihove ludosti, a onda to objavila kao svoju knjigu. Skoro sam se setila imena nekih likova koji su živeli u Stepinjaku: Šumora i Punke. Sofa se samo nasmešila kad sam joj to pomenula. Sve je to sad kao neki san...

Potpuno sam svesna da stvari moraju da idu svojim tokom. Jer to je ono što je normalno i prirodno. Ja sam ta koja večito pravi probleme tamo gde ih nema. Ono što me teši jeste društvo vrlo maštovite, mlade (ima dve i po godine) koleginice Bube. Vidi se da ima potencijala. Izjavila je pre neki dan da je ona dedina majka, a da je naš mačak Markiša, babin brat. Ko razume ove odnose, svaka mu čast.

U svakom slučaj, razlog ovog pisanija i cele ove priče su akvareli nastali u skorijem periodu, a čije su teme upravo čajanke o kojima govorih. Ako ne možemo da ih pravimo u realnosti, onda bar mogu da ih slikam. Delimično me je inspirisala i Fikreta poslavši mi je u jednom paketu akvarel boje i skicen blok. Odmah sam ih odnela u atelje, stavila na radni sto i tako je sve počelo...Na jednom od akvarela se čak nalazi i knjiga o cvetnim vilama, koju mi je poklonila. A atelje je postao moje utočište. Zatvorim se tamo, odvrnem Baha i zaboravim da ovaj svet postoji...



3 коментара:

  1. Prekrasni su ti radovi...a odrastanje, da, tko ga izmisli...meni isto teško pada...samo u glavi se često vraćam tamo u prošlost...koliko mogu, a onda me svakodnevica i obaveze opet vrate ovamo...Bože zar je već toliko vremena prošlo, one djevojčice su već toliko narasle...kad osobno ne poznaješ nekoga onda ti se čini da je on uvijek isti tamo negdje, tako i ja vas zamišljam uvijek iste, kao da kod vas vrijeme ne teče, hm...uživaj u svom ateljeu i novoj maloj prijateljici :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala ti, draga Kaća! To stalno naše osvrtanje unazad nosi u sebi setu i nostalgiju. Ali je to sve pomešano sa radošću. Kad se samo setim tog osećaja kad izađeš napolje, a imaš 6-7 godina i ceo svet je pred tobom, dani su beskonačni i nikad ništa loše ne može da se desi. Sećaš li se koliko je trajao jedan dan? Čitavu večnost. I šta je sve moglo da se uradi za to vreme? Sve što ti padne na pamet...Često sa braćom razgovaram o tim stvarima. I kad počnemo da se prisećamo stvari koje smo radili, pomislim - dobro je da smo živi. Nisu to nikad bile namerno pravljene štete, već se sve dešavalo u zanosu igre. Ono što je u stvari lepo jeste to što imamo čega da se sećamo. To nam daje inspiraciju i snagu da guramo napred. Pa, ne znam da li bih se ičim bavila da mi nije tih sećanja... Tužno je da postoje deca koja detinjstvo nikad nisu imala. Volela bih da imam neke supermoći pa da dam mogućnost svakom detetu da se igra i mašta i da bude slobodno onako kako smo mi bili slobodni. Ovo je sad neko drugo vreme... Ljudi su postali tako bezosećajni da je to zastrašujuće...Izgleda kao da mašine koje svi svakodnevno koristimo imaju više duše nego mi...

      Избриши
    2. Istina, često me strah za Damjana i njegovo djetinjstvo, kakvo će biti i koliko će toga doživjeti kao mi, kad mi se sad djeca čine dosta okrutna, iako nisu djeca kriva, kad žive u nezdravim obiteljima, lošim odnosima...pa samo to izbacuju van, ne znaju valjda drugačije...a nadam se da će naša djeca imati sretno djetinjstvo

      Избриши

Hvala vam što ostavljate komentar :)