Čajanka sa zekanom

Čajanka sa zekanom, siluete i akvarel

Ranije mi se često dešavalo da sanjam kako imam deset godina. Nosim bele hulahopke i crne baletanke sa kaišem i igram lastiš. Ne znam zašto je to baš tako. Vrlo često se devojčice baš tog uzrasta pojavljuju na mojim kolažima. U tim si godinama dovoljno veliki da možeš da sagledavaš stvari, a opet dovoljno mali da veruješ u svakojaka čuda. Uostalom, u tim sam godinama dosta vremena provodila kod babe na selu i igrala se na drvetu. Bila je neka kriva šljiva koja je stajala nedaleko od dvorišta ograđenog plotom. Odlazak do šljive je podrazumevao posebno pakovanje i pripremanje, kao da se spremam da putujem za Ameriku. Tu je bila gomila kesa i kutija sa svakojakim krajnje neophodnim stvarima. Jedva bih se sa svim tim stvarima uspuzala gore u svoje predivne odaje sa prozorima koji gledaju na nebo. Na toj sam šljivi pravila prve čajanke. Bila sam u stanju da tamo ostanem satima. 

Sa nanom sam, inače, pila kafu. Ona je uvek ustajala baš rano, pre no što svane, ložila šporet i mesila hleb, dok sam se ja izležavala u slamarici (da, u slamarici), pokrivena ručno tkanom čergom i gledala u plavozelene paunove naslikane na metalnoj krevetskoj tabli. A kad ustanem, čekala me je skuvana kafa. Pošto je kafa meni bila užasno gorka, ja sam dodavala onoliko šećera koliko je moglo da stane u šoljicu, a da se ne prelije. A posle otpijenog gutljaja, dodavala još, dok ne dobijem ukus koji mi odgovara. Bila sam mnogo ponosna na to što pijem kafu, jer je u vreme dok sam ja odrastala bilo nezamislivo da deca rade takvo nešto. Uostalom, pretnja da će mi izrasti rep me nije ni malo uznemiravala. Činilo mi se da to, možda, i ne bi bilo tako loše da imaš lep, plišani, prugasti rep (iz nekog neznanog razloga sam uvek zamišljala mačiji rep).

Čajanka sa zekanom u toku rada

Kako smo se nana i ja lepo slagale! Naučila me je da pletem. Prva stvar koju sam isplela bio je šal za moju lutku Karolinu, divnu plavooku brinetu sa šiškama i dve pletenice. Njen i inače divan izgled bio je upotpunjen i ljubičastom kapom sa kićankom koju mi je poklonila devojčica iz sela. Mislim da mojoj sreći nije bilo kraja. 

Čajanka sa zekanom, pozadina

Običavale samo da pred veče sedimo na stepeništu ispred kuće. Uvek je gajila kokoške i nekako se ophodila prema njima kao da su razumna neka bića, koja su tu da joj prave društvo. A koke su se ponašale kao da je sve to apsolutna istina. I dok tako sedimo na pragu, nana bi uzela u naručje neko pile, pričala mu i tepala kao da je dete. Interesantno je da te koke nisu spavale u kokošaru kao sve druge normalne koke. Nego bi se, kad počne da pada mrak, uputile jedna za drugom prema jednom velikom orahu ispod kuće, čije su se grane spuštale do zemlje. I onda gegutavo penjale i ređale po granama jedna pored druge, tako da su u polumraku izgledale kao neki čudni, veliki, crni pupoljci. Dugo sam mislila da je ova slika, koja je u mojoj glavi bila prilično jasna, bila plod moje bujne mašte. Međutim, ispostavilo se da je istinita.

Čajanka sa zekanom, pozadina

Kako mi nedostaju ti dani! Ne znam zašto, ali uvek ih se setim kad pravim ove moje male kolaže sa životinjicama. Kao da postoji među njima neka veza, koja ni meni samoj nije jasna.

I tako, dok prebiram po prošlosti, u sadašnjost me vrate neki dragi ljudi i podsete me da, i pored sveg haosa koji nas okružuje, postoji nešto što je lepo i vredno, nešto čemu čovek može da se raduje.

Slatki paketić iz Italije