Faeries

Faeries

Странице

среда, 25. фебруар 2015.

Čajanka sa medom

Pouring tea

Ovaj rad je nastao zbog jednog konkursa posvećenog medvedima. Inače, ne volim konkurse samo zbog jedne stvari - vremenskog ograničenja. I sama se čudim kako uspevam da radove uvek šaljem poslednjeg dana, poslednjeg trenutka. Gledam na štopericu i pitam se hoće li brza pošta biti dovoljno brza. Biće da imam neki problem sa organizacijom...U svakom slučaju, meda je tu, zamotan u šal, pijući čaj u kuhinji sa nekakvim vilenjakom. Ako ikad budem doživela da imam svoju sopstvenu kuhinju izgledaće otprilike ovako i imaće tirkizne drvene police. U nekadašnjim srpskim seoskim kućama bilo je uobičajeno da kuhinjski nameštaj bude bojadisan u plavo ili zeleno. Bar je tako u ovim našim krajevima. I moja nana je imala kuhinjski ormar nekakve čudne plavo-sive boje, koji je zvala "dolap" i u kome su se nalazile svakojake kuhinjske potrepštine. Moj će dolap po svoj prilici biti napunjen čajnicima i šoljicama, pošto je to jedino što imam u svom posedu. A i trebaće mi dosta polica za knjige...

***

Često se u dvorištu Zamka pojavljuju nekakve kuce i mace. Ranije mi je dolazila Bagira, crna mačka, koja je, u stvari, bila komšijska (i ko zna kako se zvala) i koja je bez pardona i nasilnički upadala pravo u moju kancelariju i pravo u moje krilo. Bila je to čista ljubav, bez računa, pošto je dolazila isključivo na partiju maženja. A onda joj se nešto desilo i više je nisam videla... Pre par dana se pojavio kerić - Kole. Ja sam mu kuma. Ne pripada nikome, ali slutim da ga hrani komšinica Mica. Kole je jedna presmešna vreća buva i ponaša se kao da ga je neko uključio u struju: trči, skače, kotrlja se, valja po travi...i mnogo je umiljat. Predložila sam kolegama da mu napravimo kućicu i da ga vežemo negde na bočnoj strani zgrade, gde neće nikom da smeta, ali su mi rekli da nisam normalna...



Srcatka <3

среда, 18. фебруар 2015.

Muhara

Muhara, kolaž od novina, krpica, ručno bojenog papira, dugmadi, konca


Volim prirodu, volim čitav biljni i životinjski svet. Volim da mislim o tome kako travke i gljive rastu, kako bube gmižu, kako drveće diše. Volim sve te male stvari koje se dešavaju neprimetno. Kad pomislim na svoje odrastanje u glavi mi se vrte slike koje su uvek povezane sa našim boravkom u prirodi: struganje smole sa drveta, čačkanje po mravinjaku, branje ljubičica u šumarku... Bio je jedan voćnjak iznad naše kuće u koji smo često odlazili. Moja braća su tamo sakupljala mrave, raznih veličina i boja, a zatim ih u kutiji šibica nosili u školu i razmenjivali sa drugim dečacima. Ja sam, naravno, uvek bila prisutna, kao neko levo smetalo, ali ih nikad nisam tužakala. A ponekad su radili i opasne stvari. Sećam se kako su strugali fosfor sa šibica i njime punili hemijske olovke. Pa, kad se to zapali, pukne kao bomba...A već krečana, to je bilo omiljeno mesto za okupljanje. Sve te nešto mami da priđeš što bliže, pa da granom buškaš i pljuskaš po vodi i kreču. Tako je jednom jedan od dečaka iz našeg komšiluka i upao unutra. Nije se ništa strašno desilo, upao je do stuka, a kad je izašao pantalone su mu bile skroz lepljive i bele. Mnogo smo se družili i sa jednim komšijom koji je imao koze, zečeve, misirke...Pa kad krene da ih hrani, a mi kaskamo za njim kao kerići. I sve se to dešavalo na pet minuta od centra Banje. Sada je taj kraj potpuno drugačiji. Na mestu voćnjaka su iznikle dve zgrade, a tamo gde su boravile koze, sada je nekakvo otmeno dvorište sa engleskom travom. Međutim, u mojoj glavi to nekadašnje mesto i dalje stoji netaknuto...Valjda zato što smo mnogo vremena provodili u prirodi, stvorili smo neraskidivu vezu sa njom i ja stalno pokušavam da deliće tog sećanja oživim kroz svoje radove.

Moj najstariji brat je obožavao zečeve, tako da smo ih jedno vreme i gajili. 
Sve je počelo sa jednim zecom i pretvorilo se u čitav čopor.
Mi, sa dečurlijom iz komšiluka (ja sam ova u roze haljini). Tu su, naravno, i zečevi.
Izgledali smo kao neka potpuno divlja deca.


недеља, 08. фебруар 2015.

Zima...


Otkrih nedavno poeziju italijanskog romantičarskog pesnika Đakoma Leopardija. Nije se baš naživeo, svega 39 godina. Kad uzmemo u obzir njegov poziv, nije ni čudo. Izgleda da poetama nije suđeno da budu dugovečni. Naravno, bio je pravi knjiški moljac i "tečno govorio i pisao latinski, grčki i hebrejski". Bio je vrlo mračan i depresivan tip, uvek u nešto razočaran. Međutim, ono što je fascinantno, jeste da je njegova poezija ostala nepomućena njegovim sumornim raspoloženjima i da se kroz nju provlači ljubav prema ljudima, prirodi i životu. Evo jedne pesme koja me je potpuno očarala (u genijalnom prepevu Vladete Košutića) i koja se našla na jednom od mojih crteža:

L'infinito                                                          Beskrajnost
Sempre caro mi fu quest'ermo colle                 Drag mi vazda beše taj osamljen breg
E questa siepe, che da tanta parte                    i živica ova, koja mom pogledu
Dell'ultimo orizzonte il guardo esclude.             najdalji deo vidika sakriva.
Ma sedendo e mirando, interminati                  Ali tu sedeći i gledajuć nad njom
Spazi di la da quella, e sovrumani                    prostranstva beskrajna, ja nadublji mir
Silenzi, e profondissima quiete                         i tišinu nadzemaljsku
Io nel pensier mi fingo; ove per poco               zamišljam, i srcem skoro
Il cor non si spaura. E come il vento                strepim. I, huk vetra slušajući
Odo stormir tra queste piante, io quello           međ biljkama ovim, ja tišinu
Infinito silenzio a questa voce                          neizmernu s ovim glasom
Vo comparando: e mi sovvien l'eterno,            poredim i na večnost mislim,
E le morte stagioni, e la presente                     na minulo vreme i sadašnje, živo
E viva, e il suon di lei. Cosi tra questa             i na zvuk mu. Tako
Immensita s'annega il pensier mio:                   u tu beskrajnost se misao utapa
E il naufragar m'e dolce in questo mare.          i brodolom meni drag je na tom moru.



***
Ne znam da li je do ovog snega ili oblačnog vremena, tek stalno mi se spava i stvari samo započinjem, a ni jednu ne dovodim do kraja. Tako i ove muhare čekaju da neko sedne i završi ih...


Pečurke od papira, novina i krpica

Čudna neka zima, sneg noću napada, a preko dana se otopi, tako da od sankanja nema ništa...


Neko od snega napravi sneška, a neko...auto. Ovaj divan model stoji ispred vile Minjon u Vrnjačkoj Banji.

Joja je ove zime naučila da plete i prva stvar koju je isplela je šal za Makišku. Da se ne smrzne naš mali šugavko...
Volim zimu, čarobna je, ali kad će već jednom proleće...