Faeries

Faeries

Странице

четвртак, 30. јануар 2014.

Zima, zima e pa šta je

Volim zimu i volim sneg, a to ne podrazumeva samo kunjanje u toploj sobi i gledanje kroz prozor. Mislim, može i to, naravno, uz šolju čaja i priče bez kraja, ali je jako lepo provoditi vreme i napolju na snegu. Samo su mi poslednjih par zima, uključujući i ovu, bile pokvarene nekakvim groznim magarećim kašljem. A kao dete nikad nisam bila bolesna, mogla sam da se sankam po ceo dan sve dok mi se prsti i na nogama i na rukama potpuno ne ukoče da ne mogu da ih pomeram, pa me tek to natera da uđem u kuću. Godine, valjda, nemam pojma...I tako sam se bila ućutala, niti mogu nešto da radim, niti da pišem na blogu, samo kašljem do duboko u noć. Pa pošto ne mogu da zaspim, skuvam čaj i gledam Harija Potera, a kako je tek zabavno, posle tako provedene noći da se ustane pre šest i ide na posao. Katarina (Čardak ni na nebu ni na zemlji) mi se bila zabrinula što me nema, pa mi samo pošalje smajlića na mejl, čisto da proveri da li sam živa, što li me nema...Pa joj ni to ne bude dovoljno, nego mi, kao Deda Mraz pošalje novogodišnji paketić. Kako mi je sve to bilo simpatično, pa još kad vidim one njene ljupke stvarčice, prosto mi dođe neverovatno kakvo to čudesno biće živi tamo negde u Valpovu i brine što me nema. Pa pomislim, čime li sam ja to uopšte zaslužila. Zapravo sve to ne govori ništa o meni, već o njoj kao o osobi suptilnoj i osećajnoj, koja brine o drugima. I kako je to neobično - ne poznajemo se uopšte, a znamo se odlično...
I tako, otvorim ja paket, a u njemu mnogo nekih dražesnih stvari: zelena kutijica za nakit sa cvetićima za mene i plava sa medom za ove moje veštice (koje su potpuno izludele od radosti kad su shvatile da je neko njima nešto poslao), predivni licitar u obliku deteline sa bubamarom, salvete za dekupaž, nalepnice za sveske...svašta nešto lepo, spakovano i poslato od srca, a na moju radost.






***

U međuvremenu sam pronašla jednu knjižicu koju sam napravila 2002. godine (u to vreme sam bila na drugoj godini studija) za Kisin peti rođendan. Zove se "Knjiga o Kristi". Bila sam potpuno zaboravila kako je izgledala, jer je nisam videla godinama i bila je zaglavljena među nekim drugim knjižurinama. Zabavno mi je sad kad je gledam. Moglo je to, svakako, da bude mnogo bolje, crteži su vrlo jednostavni poput skice i sve je rađeno u nekoj žurbi, ali ideja nije loša. U stvari bi od toga mogla da se napravi dobra dečija knjiga. Ko zna, možda se to i desi jednog dana...







***

I za kraj, evo i par fotografija sa naših čajanki. Nabavile smo stakleni čajnik, pa ga eksploatišemo maksimalno.