Faeries

Faeries

Странице

четвртак, 19. децембар 2013.

Šta sve može Beli zec

Ne znam kako bih počela ovu priču, jer su mi prethodni dani bili vrlo tužni. Priča o eksploataciji nikla i kobalta u ovim našim krajevima, odnosno na području Veluće-Ruđinci, o kojoj se malo diskutovalo, a više prećutkivalo, me je potpuno porazila. A najviše od svega ravnodušnost i apatija nas meštana Vrnjačke Banje i okoline. Trsteničani su se digli na noge, rešili da blokiraju puteve ukoliko neko uopšte pokuša da se približi određenim lokacijama i jasno stavili do znanja da to ne žele. Ja im se bezgranično divim. A kod nas se ljudi, na pomen nikla, smeju, prosto ne veruju da svet može da bude toliko pokvaren, da ljudski um može da bude tako deformisan. Utvrđeno je da nikla ima na Grotu, brdu koje se nalazi 200-300 metara od moje kuće, što znači da će nas raseljavati odatle, a oni koji budu ostali u blizini raspadaće se lagano od raznoraznih kancera, pre svega pluća, grkljana, nosa...Trudim se da prihvatim i razumem ovaj svet i njegova pravila, ali mi nikad nije baš nešto išlo za rukom, a posle ovakvih stvari to mi postaje još teže. Volela bih da mogu, kao Beli zec i Alisa, prosto skočim u neku rupu i nađem se u nekoj realnosti potpuno drugačijoj od ove. Naravno, uvek je tu Novi Zeland kao alternativa, koji ja uvek pomenem kad mi prošište ventili. Dakle, samo negde što dalje odavde...
Ali, kako to obično biva, kad čovek zapadne u najdublje očajanje i mizantropiju, desi se nešto što ga uveri da apsolutno nije u pravu i da ovaj svet ipak ima razloga za postojanje i imaće dokle bude bilo bar jednog dobrog čoveka u njemu. I upravo dok sam tako sedela i očajavala, stigao mi je Beli zec, koga malopre pomenuh.

Pored svih svojih mana (a ima ih prilično) imam i jednu vrlinu, koja mi pomaže da preživim, a to je da, kad mi se desi nešto lepo, odjednom zaboravim, pa nije baš da zaboravim, ali odgurnem od sebe neke loše misli (bar na nekoliko trenutaka) i potpuno se prepustim radovanju. 
Baš sam bila radoznala šta mi je Zeka doneo. U svakom slučaju, bila sam sasvim sigurna da je nešto jako lepo, sudeći po ambalaži. A unutra...
...nešto lepo zapakovano.
Prosto mi je bila milina da odvezujem mašnice :)
Ohoho! Prvo sam naišla na čokoladu i to neku mnogo finu!
Onda je došao red da se odvezuju zelene mašne (usput, obožavam zeleno).
A unutra monografija renesansnog slikara Pjera dela Frančeske, što me je mnogo obradovalo, jer, pored brojnih slikarskih monografija koje imam, Frančeska nisam imala.
Knjiga je apsolutno predivna i obiluje odličnim reprodukcijama, koje prikazuju svu prefinjenost rane renesanse.

 I na kraju dođoh do pisma...
...pravog starinskog pisma sa pečatom.
A unutra rukom pravljena čestitka.
Mislim da već možete da pogodite od koga je. Ko bi drugi bio nego Fikreta i njena Ksenija (Il mondo di Fikreta), uvek tako pažljive, iskrene, dobronamerne, sa željom da drugima ulepšaju dan. I, zaista, uspevaju. Ljubav je najveća čovekova vrlina, ljubav prema ljudima, biljkama, insektima, svemu što gmiže po ovoj planeti, i svest da je sve povezano, da zavisi jedno od drugog, da ću isekavši drvo ili zgazivši bubu (a da ne govorim o nekom većem zlu) uzburkati čitav kosmos. I dok su neki tog osećanja lišeni, drugi ga imaju u izobilju. Valjda je i to stvar ravnoteže...I tako Fikreta i Ksenija, kao Robin Hud i Mali Džon, ispravljaju ovaj svet svojom dobrotom, ali sve to nekako skromno, nenametljivo...I njihova brižnost je uvek tu kad vam najviše treba...
Pre nekog vremena sam takođe dobila vrlo neobičan paket, takođe od njih dve.
Naravno, uvek je sve spakovano sa nekom posebnom pažnjom i bude vam jasno da to kod njih nije obična stvar, prosto staviti u kovertu i poslati. Ja to zamišljam kao nekakav svečani događaj u koji one ugrađuju mnogo ljubavi.
A u paketu nešto sasvim neočekivano i nešto što ja mnogo, mnogo volim - čajevi.
Malo su nam utihnule naše čajanke ovih dana, niko od nas nije imao mnogo volje da se time bavi, meni se nisu mesili kolači, a i deca su se, pred polugodište zaronjena u svoje udžbenike, ućutala. Ali, kad vidim da tamo neko misli na nas i čita naše misli i želje, evo, odlučujem da ću brige prevazići i večeras napraviti jednu ludu čajanku. Nasrnućemo na ove divne čajeve i čokoladu :)

Fikreta, Ksenija, hvala vam beskrajno za sve vaše divne misli, reči i dela!

уторак, 03. децембар 2013.

Čajanka

Pre nego što pređem na glavnu temu ovog posta, osvrnula bih se još jednom na putovanja. Premda nisam baš preveliki ljubitelj istih, postoji nešto što bih svakako volela da probam - letenje u balonu. Mislim, sumnjam da bih baš imala hrabrosti, ali bar mogu takvo nešto da zamislim i da neke svoje izmišljene junake smestim u tu korpu. Na kraju krajeva ni Karl Maj, uz čije knjige sam odrasla, nikada nije bio na Divljem Zapadu, a kakve su sve avanture njegovi junaci preživeli (a i ja s njima). I tako nastade ova moja ilustracija.
To the sky


**********

Ovih sam dana provela dosta vremena razmišljajući o čajevima, čajnicima, šoljicama, stolnjacima...surfovala po internetu, pronašla divne sajtove, na kojima može da se vidi i kupi predivan pribor za čaj. Evo nekih primera: Roses and Teacups ili Royal Albert . Divno je, ali, 100 dolara za jedan čajnik ili jednu šoljicu je ipak previše. Zatim nađoh jedan sajt na kome možete da kupite neke lepe čajeve, 50 g košta oko 500-600 dinara. I ja tu već poludim i rešim da sama napravim voćni čaj. Stavim torbu na rame i pravac prodavnica zdrave hrane. Najzad sam zaključila da, šta god da odlučite da stavite u taj čaj, nećete pogrešiti. Evo moje kombinacije, koja se dečurliji baš dopala.

 Potrebno je: brusnica, aronija, hibiskus, pomelo, grožđe, karanfilić, beli biber u zrnu, komorač u prahu, cimet. Bobice treba da se iseckaju da bi bolje pustile aromu. Nema neke određene mere, ono što volite više stavićete u većoj količini, a začine, naravno, samo po trunčicu. Neka vas ovaj biber ne zbunjuje, stavila sam samo 2-3 zrna na litar čaja. Ko voli kuvano vino zna da bez bibera nikako ne može da se spravi. To mi je, u stvari, i dalo inspiraciju da ga dodam. Odlučili smo da ovaj naš čaj nazovemo "Winter country tea". Evo kako to izgleda kad se pomeša.

Predivno, zar ne? A ukus slatkasto kiseo. Može da se pije bez, a ko voli  može dodati žuti šećer (ili još bolje med) i limun. A ono što sledi je čajanka.

Nezamislivo je da se čajanka održi bez domaćih kolačića
U celu priču nam se uklopila i Natašina (Art by Heart) kutija...
...u koju smo spakovale naše omiljene čajeve.


Na kraju sam odlučila da jedan beli čajnik ukrasim dekupažom. O dekupažu znam samo toliko da se radi sa salvetama. Pogledala sam jedan tutorijal na youtube-u, nemam odgovarajuće lepkove i lakove. Koristila sam isklučivo svoj slikarski materijal i oslonila se na svoje poznavanje slikarske tehnologije. Čajnik smo isprobali, radi. Otporan je visoku temperaturu i vodu, a videćemo koliko dugo će izdržati. Nije baš Royal Albert, al' može da prođe :)