Faeries

Faeries

Странице

уторак, 29. октобар 2013.

Bojanine tvorevine

Kako su lepi ovi pozni jesenji dani, sunčani i zlatni. I kako je divno izaći napolje i hodati, samo hodati, bez nekih posebnih misli (ukoliko je to uopšte moguće), i prosto uživati u trenutku. A ja se nekako uvek vraćam unazad, u detinjstvo i pokušavam da se setim kako su mi stvari onda izgledale. A bile su drukčije. Volela sam jesen. Uopšte, čini mi se da sam volela sve. Mi, deca (moja dva brata i ja, kao i mnoštvo dece iz komšiluka), doživljavali smo svako jutro kao potencijalno najuzbudljiviji i najfantastičniji dan. I zaista je tako i bilo. Zapitaće se neko, čemu sva ova priča. Nisam, da budem iskrena, ni planirala da pišem sve ovo, ali nekako je samo došlo. E, pa, za sve je kriv predivni Mark Tven i Jojina lektira, koju (ne baš sa mnogo entuzijazma) čita (u stvari ni ne čita ona, već moja mama i ja čitamo naglas). Ne voli dete knjige, pa to ti je. A ja da poludim. Pa, kad malo bolje razmislim, ona nam je ista kao Tom Sojer, neki mali nemogući ženski Tom. Nema veze, zavoleće ih valjda jednom... I kaže tako Tven u predgovoru, da je to knjiga o deci i za decu, ali da bi on isto tako voleo da i odrasli malo virnu u knjigu, možda će ih podsetiti na neke njihove lepe i bezbrižne dane. Da sam nekad pokušala da objasnim šta ja to stvaram i šta želim, ova bi rečenica u potpunsti izrazila moju misao. 
No, da se vratimo jeseni. Jesen je takođe podrazumevala i početak slava (a naša, Sveti Toma, je prva u nizu), što je u prevodu značilo - slatkiši u neograničenim količinama, čiji je jedan deo poticao od mnoštva torti i kolača napravljenih za goste (o koje uvek možeš da se ogrebeš), a drugi deo je dolazio od gostiju, koji su, naravno, "zlatnoj deci" obavezno donosili čokolade. Ali i nezavisno od te prijatnosti, bilo je nečeg lepog i radosnog u okupljanu rođaka i prijatelja kuće u kojoj se slavi, bilo je cmakanja, štipkanja za obraze i neizrecivog čuđenja kako je dete poraslo od prošlog viđenja, nečeg svečanog, po čemu znaš da taj dan nije običan. Nije se mnogo toga promenilo ni danas. Tu su rođaci, prijatelji, mnoštvo slatkiša...ali i još neki novi, dragi gosti. I konačno dođosmo do poente cele ove priče. Naime, ove godine nas je, na našu ogromnu radost, posetila Bojana (Bojanine tvorevine) sa svojim suprugom. Eto šta ispade od blogovanja. Isprobavajući razne domaće likere (od jagode, maline, višnje...) divno smo se izrazgovarale, kao da se poznajemo ceo život. I potvrdilo se ono što sam, u stvari, već znala, da je Bojana jedno divno biće, srdačno, iskreno, dobronamerno, puno ljubavi i razumevanja za svakoga. Dobih od nje čaroban poklon, kome sam se mnogo obradovala. Ne, nije u pitanju čokolada :) Reč je o nečem mnogo lepšem.
Ovo je jedan od divnih primera Bojaninih rukotvorina.

A druga čarobna stvar, koju sam dobila od nje su kaktusi. Bojana, inače, ima mnoštvo izuzetno lepih kaktusa, a meni je napravila jedan ljupki aranžman sa puno različitih vrsta, koji toliko lepo izgleda da je meni žao da ih odvojim i rasadim.
 

Ovde mi je, sasvim slučajno, Markiša upao u kadar. Imam utisak da on misli da je ptica, pošto stalno visi po prozorima (tu jede i spava) i vrlo retko silazi na zemlju.


I, na kraju...rešile da zabeležimo trenutak.