Faeries

Faeries

Странице

петак, 01. новембар 2013.

Deda Milan

Imamo mi u kući jednu fioku, koja se teško otvara i uvek zahteva neko oruđe kao ispomoć, u slučaju da želite da zavirite u nju. Znam da će zvučati čudno, ali ponekad prođu godine, a da je ne otvorimo. To je "babina fioka" u koju mi kao deca nismo smeli da zavirujemo bez dozvole. I tako je nekako ostalo i danas, iako je baba upokojena  već više od dvadeset godina. A meni, baš sinoć nešto pade na pamet da je otvorim. Unutra je gomila papira, dokumenata, ugovora, dakle ništa naročito zanimljivo. Ali, ima jedna kutija u kojoj se kao blago čuvaju stvari koje su pripadale mom dedi Milanu: fotografije, beležnice, sat i jedna poema. Počinjem da prebiram po stvarima, a Kisa zaviruje preko mog ramena i kaže malo začuđeno: "U toj fioci kao da je vreme stalo". "I jeste stalo", odgovorim ja. Smešno mi je. Ona nikad nije ni virnula unutra. Pa, evo, možemo da zavirimo zajedno...
Ljubica i Milan, fotografija sa venčanja iz 1926. godine

Morala sam ove dve fotogravije da stavim jednu kraj druge. Mislim da će se svi složiti da je sličnost sa Čaplinom neverovatna :)
Ova fotografija je iz 1933. ili 34. godine. Na njoj su Ljubica i Milan sa četvoro dece (mog tate nema na ovoj slici, on je rođen nekih desetak godina kasnije) i Milanovim sestrama Radom i Desom.


Milan i Radivoje (moj stric) u centralnom banjskom parku izpred tople mineralne vode. Moj je deda, inače, od 1929. godine radio u Upravi Banje, kao čuvar toplog mineralnog izvora. Evo i par fotografija sa "radnog mesta".
Milan na nekadašnjem izvoru "Lira" (današnji Snežnik) 1933.
Na Snežniku 1946. godine
Među fotografijama se nalazi i poema na četiri strane A4 formata, koju je deda napisao 1926. godine posle noći provedene u zatvoru. Svaki put se nasmejem i rasplačem, kad uzmem da je čitam. Iz njegove jadikovke vidi se da je nepravedno završio u apsu, a da je jedan od glavnih krivaca njegova maćeha, koja ga je i zavadila sa njegovim ocem.
Tu je i beležnica u kojoj su zapisani neki važniji događaji u njegovom životu, kao npr. stupanje u službu 1929. godine.

Ovo su detalji iz njegove vojničke isprave iz 1924. godine, gde stoji lični opis: " obim i visina 85/163, kosa smeđa, oči smeđe, brkovi mali smeđi..." i lični podaci za vreme službe:"Miran, marljiv i pošten, dobrog vladanja, kao strelac upotrebljiv. Nije kažnjavan." Ima za mene nečeg dirljivog u ovom opisu, nečeg što ga čini stvarnim, iako ga ja nikad u životu nisam videla. On se upokojio na današnji dan pre tačno 60 godina, a 25 pre mog rođenja. Moj otac je imao svega sedam godina kad se to desilo.
Ljubica sa decom (moj tata je najmlađe muško dete).
Ostale su iza njega razne priče o njegovoj pravednosti i dobroti, koje će trajati dok bude bilo onih koji ga pamte (a takvih je sve manje). Tetka mi je često pričala o njemu, o tome kako njih, decu nikad nije tukao, niti grdio (za tu delatnost je bila zadužena baba Ljubica), nego uvek imao blag i strpljiv odnos sa njima.

Na kraju, mogu samo da kažem da mi je žao što se nismo sreli...

7 коментара:

  1. Kajo, kako je divna ova tvoja priča o djedu kojeg nisi nikad vidjela, a ipak ti je tako blizak. Puno nježnosti i emocija.Hvala što si s nama podijelila sadržaj iz "zabranjene" fioke.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Drago mi je, Fikreta, da ti je ova priča interesantna. O njemu sam mnogo slušala od ranog detinjstva. Moja baba mu je bila jako privržena i uvek govorila o njemu sa puno ljubavi, tako da je to osećanje prenela i na nas.

      Избриши
  2. Lijepo je čuvati uspomene, svi su naši stari jednom bili ovdje, živjeli, radili i mučili se, kao mi sada, a više ih nema...ponekad mi se to čini nepravedno, odakle nam pravo da mi sada budemo ovdje, a oni više ne mogu...tako će jednom i o nama netko, nadam se pričati...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Da...nadajmo se da ćemo i mi jednog dana biti nečija tema za pisanje :) Sećanje je čudesna stvar. Ono ljude koje volimo, bez obzira da li su sa nama ili ne, čini uvek živim i stvarnim. Ja, na primer, još uvek ne mogu da prihvatim tetkinu smrt. I dalje očekujem da će se pojaviti sa svojim dečijim smehom i šašavim pričama iz detinjstva, zbog kojih smo plakali od smeha...

      Избриши
  3. ovo je jedna divna priča, puna emocija. Ne znam šta bih drugo rekla.

    I mi smo imali takve fioke. Tzv. fioke, uglavnom su to bile kutije, koje nismo smeli da diramo. Sad vidim da su bili u pravu, jer tad smo bili deca, nismo shvatili značaj tih stvari, a i kad pogledaš iz perspektive, recimo, babe Ljubice, to je bilo njeno blago.

    Smiljana je u meni probudila interesovanje za neke stvari, svojom ljubavlju prema arheologiji, pa sam intenzivnije počela da se bavim prošlošću, iako sam i ja sama uvek držala do tradicije i porodice.

    Imam i ja jedan post na mom blogu, zove se PORODIČNO BLAGO, gde sam pokazala iste ove vojne knjižice i još neke stvari zbog kojih sam bila srećna što su sačuvane.

    ОдговориИзбриши
  4. I još nešto-ljudi koje volimo, nikad ne umiru. Umru tek kad umru u sećanju. meni se dešava da onima koje mnogo volim ne idem na grob. I to je neprihvatanje. Da li je dobro ili ne, ne znam, ali ih se sećam svakog dana. Bukvalno svakog.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ti i ja, svakako, razmišljamo na sličan način. Nisam kao dete shvatala značaj svega toga. Možda sam samo slutila na osnovu ponašanja odraslih da je to nešto važno. Dakle, sve zavisi od same porodice i njenog odnosa prema precima. Ima i potpuno obrnutih slučajeva. Jedan deo dedinih fotografija je završio u đubretu, jer su "vredni" i "moderni" potomci rešili da se što pre oslobode tih groznih, starih stvari, koje samo smetaju po kući. Šta da ti kažem, srce me boli zbog toga. Ne mogu da verujem da neko drži u ruci fotografiju staru skoro sto godina (pa, čak i ako ne zna ko su ljudi na slici) i jednostavno zaključi da je to smeće. Mi u sebi nosimo delić tih ljudi, njihovog karaktera, hteli to da priznamo ili ne.
      Negde pročitah interesantnu misao da svaki čovek ima dve smrti. Jedna je ona prava, tj. fizičko nestajanje, a druga je ona mislena, kad čovek bude zaboravljen, odnosno kad nestanu oni koji su ga poznavali i pamtili.

      Избриши

Hvala vam što ostavljate komentar :)