Faeries

Faeries

Странице

среда, 31. октобар 2012.

"Vrnjci Art Circle 2012"



We are honored to invite you to attend the opening ceremony of the exhibition "Vrnjci Art Circle 2012".
Participants: Nedeljko Goga, Blagoje Dimić, Vladimir Ivančević, Milica Jotić, Katarina Kljajić, Aleksandar Milutinović, Nikola Pantović, Toma Tomić i Predrag Čomagić.
Castle of Culture, Wednesday 7th November 2012 at 7 pm
Street: 7. Jula 7, 36210 Vrnjacka Banja, Serbia

понедељак, 15. октобар 2012.

Kornjača

Iako mi ovaj dan nije počeo baš slavno, desilo se nešto što ga je učinilo zaista izuzetnim. Moj tata je stvarno neobična osoba. Rečenica koja govori o Džoniju jabukovom semenu "Gde god nadjes zgodno mesto tu drvo posadi", mogla mi sasvim da se primeni na njega. Koliko je samo stabala posadio, koliko biljaka odgajio, koliko životinjica spasio...On je čovek koji toliko voli prirodu i sve živo sto postoji i baulja po njoj. Ne postoji u njoj ništa što bi kod njega izazvalo odvratnost. Uvek nam je donosio neke sitne, a ponekad i malo veće, životinje. Jednom je doneo sojku, jednom sovu (o tome sam nedavno pisala), jednom čak vevericu. Nije mu bilo grozno da uhvati slepog miša i da nam pokazuje kakvo mu je plišano telo i kakva su mu gumena krila i kako mu izgledaju kukice kojima se kači na zidove i to naopačke. A već o psima da ne pričam. I to uvek neko rasno kuče kao sasvim slučajno podje za njim. Tako je dovodio pikinezera, haskija, škotskog ovčara... Ovaj poslednji zvani Džipsi bio je naš ljubimac punih 11 godina. Ali to je posebna priča...
Dakle, tata  nam je vrlo često donosio kornjače, velike i srednje i male, medjutim ovo što je danas doneo je najmanja kornjača koju sam ikad videla (tu mislim na šumske kornjače koje žive u ovom našem kraju, a ovo je upravo ta vrsta). To je tako ljupko malo stvorenje. Videćete iz priloženih fotografija kako izgleda.










петак, 12. октобар 2012.

Bajke i price za decu - prvi deo

Kad pomislim na najranije detinjstvo prva asocijacija su mi knjige.  Potpuna fascinacija.  Bila sam opcinjena knjigom, njenim oblikom, papirom, ilustracijama, mirisom i naravno pricama. Verovatno je to i bila motivacija da naucim veoma rano da citam. Cinilo mi se da, kad uzmem knjigu u ruke, otvaram vrata i zakoracujem u neki drugi svet koji postoji paralelno sa ovim nasim i koji je isto tako stvaran. Posebno su mi bile omiljene avanturisticke price koje se desavaju u nekim dalekim zemljama, ciju udaljenost i polozaj na karti tesko da sam uopse mogla da zamislim. Samo sam znala da je negde daleko i da je sasvim drugacije od mog dvorista, da deca uopste nisu kao deca iz mog komsiluka, da je rastinje egzoticno i zivotinje cudnovate. Tamo bauljaju neke velike, glatke zmije, drvece je tako visoko da dodiruje nebo, a u vrhovima lete ptice jarkih boja, majmuni-bandarlozi se keze svoji velikim zubima, usi su zglusene zujanjem insekata, sve bruji i treperi i gmize, sve je zivo, cini se da cak i drvece ispusta neke zvuke i da se krece. Eto tako sam zamisljala Moglijevu dzunglu, ili Tarzanovu dzunglu ili bilo koju dzunglu, bilo gde na svetu. Knjiga o dzungli mi je jedna od najdrazih knjiga. Uopste, Kipling mi je prirastao za srce, svojom sposobnoscu da uvuce u pricu, da docara izgled i obicaje jedne zemlje, kao i metalitet njenog naroda.

Uvek sam citala bajke. Nikada, ni u jednom periodu svog zivota nisam prestajala da ih citam. Postoje ona divna stara izdanja Narodne knjige, za kojima je potraznja i danas prilicno velika. Pretpostavljam da svako u svojoj biblioteci ima bar jednu od tih knjiga. Ja ih imam desetak. Volela sam da procitam kineske ili juznoamericke bajke, prosto da bih videla postoje li veze i slicnosti sa evropskim bajkama na koje smo svi mi kao deca navikli. Opsti zakljucak je sledeci: postoji nesto sto je zajednicko svim narodima i sto njihove price cini povezanim, postoje bajke koje u raznim varijetetima postoje skoro kod svih naroda. Medjutim, u svom tom mnostvu slicnosti postoji kod svakog naroda nesto osobeno, nesto sto je samo njemu svojstveno, sto ga potpuno razlikuje od svih ostalih. Bajke odlicno pokazuju karakter i nacin razmisljanja jedne nacije, njen odnos prema zivotu i smrti, prema ljubavi i braku. Jedan od lepih primera jesu kineske bajke, koje malopre pomenuh. Iako je sustina ista, vi cete odmah, cim pocnete da ih citate, osetiti da je to nesto drugacije. Na primer, srecu se mladi i lepi princ i prekrasna devojka-paunica. Naravno, odmah se dopadnu jedno drugom. U evropskim bajkama  on bi je posadio na konja i odveo u svoje dvore. Medjutim, Kinezi kazu – ne, to ne ide tako. Devojka nece odmah da pokaze svoja osecanja, da princ ne bi pomislio da je previse lako osvojena (“Doduse, ona je vec  bila izgubila svoje srce kad je ugledala prekrasnog junosu, ali nije htela tako lako da se preda” – Devojka paunica).  Moram da priznam da me je to prilicno iznenadilo.

Mozda sam se malo odaljila od onog sto sam htela, a to je da pokazem dve moje ilustracije, nedavno napravljene. Ova prica o bajkama je toliko siroka i toliko zanimljiva (bar meni) da cu morati da je nastavim u nekom drugom postu. Da se vratimo na ilustracije. U pitanju su siluete od kartona i naravno, na temu nekih od mojih najdrazih prica. Jednu sam vec pomenula, to je Knjiga o dzungli, a druga je Alisa u zemlji cuda. Nisam bas savim sigurna zasto sam ovo napravila. Cini mi se da se vracamo na pocetak ove price i na prve decije impresije. Deca imaju mnogo intenzivnije dozivljaje nego odrasli, mnogo snaznije na njih deluju stvari koje se oko njih dogadjaju. Vi, medjutim, u spoljasnjem izgledu i ponasanju deteta necete primetiti nista narocito. Sve se desava negde duboko unutra, u samom sredistu decijeg bica i izacice odatle jednog dana u nekom obliku, inenadno i za samog nosioca tih osecanja. Dakle, ako sagledamo stvari iz te perspektive, videcemo da sve nase zelje, potrebe, osecanja, misli proizilaze odatle, iz tih snaznih utisaka iz detinjstva. Tako je, valjda, i sa ovim mojim radovima i to je razlog sto su uopste dosli na svet.





понедељак, 08. октобар 2012.

Danica

Danica je jedna vrlo ljupka i pametna devojčica, koju imam zadovoljstvo da poznajem. Ovog septembra krenula je u prvi razred. Svojeglava je i snnog karaktera, a već o tome kakva je lepotica neću ni da zborim. A s obzirom na to da mi je model bio takav kakvim sam ga opisala, uspešna realizacija dela bila je skoro zagarantovana. Šalu na stranu, bilo je pravo zadovoljstvo raditi sve ovo. Stajalo me je mnogo vremena i živaca, ali se nadam da se isplatilo. Već godinama se bavim kolažom i to je jedna od mojih najdražih tehnika. Počeci su, naravno, bili skromni, ali sam ubrzo uvidela da kolaž pruža mnogo mogućnosti, i da ima svežinu, koju, recimo, ulje na platnu retko ima (bar je tako u mom slučaju). Ranije sam radila manje komade, pa je sve išlo znatno brže, medjutim ovaj je malo veći (100x70 cm), pa se prilično odužilo, imajući tu u vidu i moje odugovlačenje i zamajavanje drugim, manje bitnim stvarima. No, bitno je da je stvar dovedena do kraja. I sad kad se sve završilo, ja jedva čekam da krenem iz početka...