Faeries

Faeries

Странице

субота, 22. децембар 2012.

Kako nastaju marionete od papira

Uvek mi je bila uzbudljiva ideja o lutkarskom pozorištu, marionetama, animiranim filmovima, crtežima i lutkama koje se pokreću i nisam mogla da se smirim dok i sama nisam počela time da se bavim. Ovde moram da napomenem da ja o tim stvarima ne znam skoro ništa, i da jedina stvar kojom se rukovodim jeste ljubav prema tom zanimanju. Zvučeće smešno, ali sve je počelo bezazlenim interesovanjem za programime za animaciju kao što je Anime Studio Pro, koji pruža mogućnost da se napravi lik sa pokretljivim zglobovima, po uzoru na marionetu. Tako sam shvatila kako stvari funkcionišu i pre par meseci se upustila u avanturu. Tada sam napravila najavu za Međunarodni festival klasične muzike
Na fotografijama koje slede videćete marionetu koju sam napravila ovih dana. Sve je, u stvari, vrlo jednostavno. Kad napravite lutku, animacija može da počne, a sve što je potrebno za to jeste mračna soba, stakleni stočić, lampa, fotoaparat i stativ. Ali o tome drugi put...














субота, 08. децембар 2012.

Jemima Puddle-duck

Već sam ranije pisala o tome koliko sam veliki ljubitelj (a ovde dodajem i kolekcionar) lepo ilustrovanih dečijih knjiga. A kad se pomenu dečija knjiga i ilustracija prva asocijacija mi je - Beatriks Poter. Pretpostavljam da su mnogima poznati njen lik i delo, ako nikako drugačije, a ono bar kroz simpatični film Mis Poter. Njene priče su čudesne i drugačije, a ilustracije predivne. Najpoznatija je po pričama o zečevima Petru i Bendžaminu, međutim ja sam želela da sada predstavim jedan lik koji mi je najsimpatičniji od svih a to je - Jemima Puddle-duck. Ovde nastaje problem, kako prevesti njeno ime, počto priče Beatriks Poter nisu prevedene na srpski jezik, što je za mene nerazjašnjiva zagonetka. Tako da sam na kraju odlučila da se poslužim prevodom iz gore pomenutog filma, a koji glasi - Natka glupa patka. Da ne dužim previše, evo priče...








Pre par godina sam čak i napravila Natku od krpica i prišila na majicu. To izgleda ovako.


***

Ovih dana sam se opet vratila crtanju ptica. Iz nekih čudnovatih razloga nikako ne mogu da prestanem da ih crtam. Ove su ispale malo drugačije od prethodnih, pretpostavljam zato što su radjene na tamnijem papiru. 


Orao belorepan


Eja

среда, 28. новембар 2012.

Sofa i Stepinjak

Ovo je Sofa, sedi za stolom i pije mleko i nosi velike pufnaste papuče koje se ne vide na crtežu. Ja sam bila malo u nedoumici da li da uopšte objavljujem ovaj rad, međutim Sofi se toliko svideo da sam morala da ga stavim u svoj post. Kaže da mnogo liči na nju, u šta ja pomalo sumnjam. I Kisa dobacije: "ALI STVARNO LIČI!" Pa, ako one tako kažu, neka bude...

Stepinjak je jedan deo našeg dvorišta sa jelkama, brezama, jorgovanom i lešnikom i Faminom (naš pas) kućom u kojoj ona ne živi. Naziv je doobio po ličnosti iz Kisine i Sofine mašte. To je Stepa, koja ima 16 godina, živi sa mamom, ide u školu i njena najbolja drugarica je Lindrana. Stepa je rumena, plava (nosi kiku na stranu) i debeljuškasta. Oblači se u narodnu nošnju. U stvari Stepa ima 46 godina, ali se radnja igre dešava u prošlosti, kad je ona imala 16 (ovo sam jedva shvatila). Stepi u posetu često dolazi njena rođaka Povrenija iz Gruže. Tako da je Stepinjak jedno posebno mesto gde se odigrava ceo Stepin život. Ono što sam ja htela da zabeležim jeste gomila stvari koje su tamo razbacene, a čije je prisustvo tamo preko potrebno: flašice, tanjirići, šerpe, mali šporet, šoljice, parfemi, stolice, sto... Ovo što vidite je samo jedan delić tog loma.

I na kraju još jedan deo našeg dvorišta sa paviljonom i leskom.


Napomena: Za sve informacije u ovom postu, kao i pomoć u pisanju, dugujem zahvalnost Kisi i Sofi. Ukoliko vam se čini da je previše podataka i da su suvišni, takođe su zaslužne Kisa i Sofa. Stalno me teraju da pomenem nekog Labuda?!!!! pojma nema koja je to ličnost. Ostavićemo to za neki drugi post...

субота, 17. новембар 2012.

Slatka mala izvrnuta torto

Nisam baš sasvim sigurna u koju bi kategoriju trebalo svrstati ove moje nove radove. Oni su kombinacija crteža i kolaža, odnosno figure izrezane od kartona. Ponekad ni sama ne znam šta da mislim o svemu ovom. Sve započne euforijom, a završi se nedoumicom. Jedino što znam zasigurno je to da ću ih nazvati - dream days. Prvo zato što su ovi radovi podsećanje na neko bezbrižnije doba, puno radosti, kad su dani trajali beskonačno dugo i bili ispunjeni igrom koja je trajala u nedogled, doba maštovito, bezazleno, gde vreme i prostor ne igraju nikakvu ulogu, gde je svaka zamisao ostvariva, a granice skoro da ne postoje. Čeznem za tim osećajem, za tom lakoćom. A drugi razlog za taj naziv, i ne manje važan, jeste što je to naziv zbirke priča Keneta Grejema, mog omiljenog dečijeg pisca. Neobično je najpre to što je jedan obični, skromni službenik u banci, poreklom Škot u drugoj polovini 19. veka uopšte pisao knjige za decu, a još je neobičnije što je on to činio sa toliko dirljive nežnosti. Kako je samo ljupka njegova snebivljiva aždaja koja piše poeziju. Nije na odmet da je se podsetimo, pa zato evo linka na kome može da se odsluša njena pesma SLATKA MALA IZVRNUTA TORTO .Čarobno, zar ne? Mogla bih i ja da napravim neku alu :) I za kraj evo mog novog rada.


понедељак, 12. новембар 2012.

Illustration

I was pretty busy today, preparing works for a painting contest. My creative manner quite chaged in the last year. I began to feel a great enthusiasm fot illustration. Somethimes I felt that the illustration is less important than the classical painting. I'm pretty mistake made such comparison. I realized that it was not easy at all to make illustrations. It takes a very good knowledge of anatomy and also understand the substance of things to be able to simplify. Making puppets of cardboard, I began to feel unusual excitement I have never felt before. And I realized that I had found what I was looking for all along. Finally I feel complete freedom and the abillity to express myself artistically. All this is still at the beginning and I always expect something new to happen. Until then, here's a new peace.

Danas sam bila prilično zauzeta pripremajući radove za neki slikarski konkurs. Moj način stvaranja se prilično promenio u poslednjih godinu dana, a ilustracija mi je postala neobično bliska. Činilo mi se ranije da je ilustracija manje vredna i da nikad ne može da se poredi sa štafelajnim slikarstvom. Bila je to velika greška, praviti uopšte takva poređenja. Shvatila sam da baviti se ilustracijom nije nimalo lako, da ona zahteva savršeno poznavanje anatomije, da je potrebno razumeti i poznavati suštinu stvari da biste mogli da ih svedete i pojednostavite. Praveći lutkice od kartona počela sam da osećam neko čudnovato uzbuđenje koje nikad ranije nisam osećala. I shvatila sam da je to - to, da je to ono što sam sve ovo vreme pokušavala da nađem. Upravo ovde ja osećam potpunu slobodu i mogućnost da se izrazim kako želim. Sve je to još uvek u začetku i ja stalno očekujem da se desi nešto novo. A do tada evo jednog novog rada.


четвртак, 08. новембар 2012.

Oh, how I love children's books

I have to admit a terrible and great truth - I'm still not outgrown children's books. I am really passionate lover of beautiful illustrated children's books. I am a member of various online book store and constantly looking for new releases. One of the most interesting online book store, which service I intend to try, is The Book Depository. They have so many beautiful items that I'm having problem deciding which book to buy. The adventage is of course free shipping. This I can not say from my personal experience, for now, but I hope  that I will soon have notice of it. Here I found Walker Illustrated Editions which look really amazing with great illustrations of Inga Moore. Here in Serbia selection of books is still very limited, and items appear cheap and poorly designed. It could say that things have moved forward a bit. Yet prices of some of these new releases is too big for our requirements.
I recently bought in Belgrade a wonderful book - Mother Goose's Nursery Rhymes at a very affordable price. The book has illustrations on every page. And they are so wonderful that I had a problem to decide which of them to show here. Here some of them. 













среда, 31. октобар 2012.

"Vrnjci Art Circle 2012"



We are honored to invite you to attend the opening ceremony of the exhibition "Vrnjci Art Circle 2012".
Participants: Nedeljko Goga, Blagoje Dimić, Vladimir Ivančević, Milica Jotić, Katarina Kljajić, Aleksandar Milutinović, Nikola Pantović, Toma Tomić i Predrag Čomagić.
Castle of Culture, Wednesday 7th November 2012 at 7 pm
Street: 7. Jula 7, 36210 Vrnjacka Banja, Serbia

понедељак, 15. октобар 2012.

Kornjača

Iako mi ovaj dan nije počeo baš slavno, desilo se nešto što ga je učinilo zaista izuzetnim. Moj tata je stvarno neobična osoba. Rečenica koja govori o Džoniju jabukovom semenu "Gde god nadjes zgodno mesto tu drvo posadi", mogla mi sasvim da se primeni na njega. Koliko je samo stabala posadio, koliko biljaka odgajio, koliko životinjica spasio...On je čovek koji toliko voli prirodu i sve živo sto postoji i baulja po njoj. Ne postoji u njoj ništa što bi kod njega izazvalo odvratnost. Uvek nam je donosio neke sitne, a ponekad i malo veće, životinje. Jednom je doneo sojku, jednom sovu (o tome sam nedavno pisala), jednom čak vevericu. Nije mu bilo grozno da uhvati slepog miša i da nam pokazuje kakvo mu je plišano telo i kakva su mu gumena krila i kako mu izgledaju kukice kojima se kači na zidove i to naopačke. A već o psima da ne pričam. I to uvek neko rasno kuče kao sasvim slučajno podje za njim. Tako je dovodio pikinezera, haskija, škotskog ovčara... Ovaj poslednji zvani Džipsi bio je naš ljubimac punih 11 godina. Ali to je posebna priča...
Dakle, tata  nam je vrlo često donosio kornjače, velike i srednje i male, medjutim ovo što je danas doneo je najmanja kornjača koju sam ikad videla (tu mislim na šumske kornjače koje žive u ovom našem kraju, a ovo je upravo ta vrsta). To je tako ljupko malo stvorenje. Videćete iz priloženih fotografija kako izgleda.










петак, 12. октобар 2012.

Bajke i price za decu - prvi deo

Kad pomislim na najranije detinjstvo prva asocijacija su mi knjige.  Potpuna fascinacija.  Bila sam opcinjena knjigom, njenim oblikom, papirom, ilustracijama, mirisom i naravno pricama. Verovatno je to i bila motivacija da naucim veoma rano da citam. Cinilo mi se da, kad uzmem knjigu u ruke, otvaram vrata i zakoracujem u neki drugi svet koji postoji paralelno sa ovim nasim i koji je isto tako stvaran. Posebno su mi bile omiljene avanturisticke price koje se desavaju u nekim dalekim zemljama, ciju udaljenost i polozaj na karti tesko da sam uopse mogla da zamislim. Samo sam znala da je negde daleko i da je sasvim drugacije od mog dvorista, da deca uopste nisu kao deca iz mog komsiluka, da je rastinje egzoticno i zivotinje cudnovate. Tamo bauljaju neke velike, glatke zmije, drvece je tako visoko da dodiruje nebo, a u vrhovima lete ptice jarkih boja, majmuni-bandarlozi se keze svoji velikim zubima, usi su zglusene zujanjem insekata, sve bruji i treperi i gmize, sve je zivo, cini se da cak i drvece ispusta neke zvuke i da se krece. Eto tako sam zamisljala Moglijevu dzunglu, ili Tarzanovu dzunglu ili bilo koju dzunglu, bilo gde na svetu. Knjiga o dzungli mi je jedna od najdrazih knjiga. Uopste, Kipling mi je prirastao za srce, svojom sposobnoscu da uvuce u pricu, da docara izgled i obicaje jedne zemlje, kao i metalitet njenog naroda.

Uvek sam citala bajke. Nikada, ni u jednom periodu svog zivota nisam prestajala da ih citam. Postoje ona divna stara izdanja Narodne knjige, za kojima je potraznja i danas prilicno velika. Pretpostavljam da svako u svojoj biblioteci ima bar jednu od tih knjiga. Ja ih imam desetak. Volela sam da procitam kineske ili juznoamericke bajke, prosto da bih videla postoje li veze i slicnosti sa evropskim bajkama na koje smo svi mi kao deca navikli. Opsti zakljucak je sledeci: postoji nesto sto je zajednicko svim narodima i sto njihove price cini povezanim, postoje bajke koje u raznim varijetetima postoje skoro kod svih naroda. Medjutim, u svom tom mnostvu slicnosti postoji kod svakog naroda nesto osobeno, nesto sto je samo njemu svojstveno, sto ga potpuno razlikuje od svih ostalih. Bajke odlicno pokazuju karakter i nacin razmisljanja jedne nacije, njen odnos prema zivotu i smrti, prema ljubavi i braku. Jedan od lepih primera jesu kineske bajke, koje malopre pomenuh. Iako je sustina ista, vi cete odmah, cim pocnete da ih citate, osetiti da je to nesto drugacije. Na primer, srecu se mladi i lepi princ i prekrasna devojka-paunica. Naravno, odmah se dopadnu jedno drugom. U evropskim bajkama  on bi je posadio na konja i odveo u svoje dvore. Medjutim, Kinezi kazu – ne, to ne ide tako. Devojka nece odmah da pokaze svoja osecanja, da princ ne bi pomislio da je previse lako osvojena (“Doduse, ona je vec  bila izgubila svoje srce kad je ugledala prekrasnog junosu, ali nije htela tako lako da se preda” – Devojka paunica).  Moram da priznam da me je to prilicno iznenadilo.

Mozda sam se malo odaljila od onog sto sam htela, a to je da pokazem dve moje ilustracije, nedavno napravljene. Ova prica o bajkama je toliko siroka i toliko zanimljiva (bar meni) da cu morati da je nastavim u nekom drugom postu. Da se vratimo na ilustracije. U pitanju su siluete od kartona i naravno, na temu nekih od mojih najdrazih prica. Jednu sam vec pomenula, to je Knjiga o dzungli, a druga je Alisa u zemlji cuda. Nisam bas savim sigurna zasto sam ovo napravila. Cini mi se da se vracamo na pocetak ove price i na prve decije impresije. Deca imaju mnogo intenzivnije dozivljaje nego odrasli, mnogo snaznije na njih deluju stvari koje se oko njih dogadjaju. Vi, medjutim, u spoljasnjem izgledu i ponasanju deteta necete primetiti nista narocito. Sve se desava negde duboko unutra, u samom sredistu decijeg bica i izacice odatle jednog dana u nekom obliku, inenadno i za samog nosioca tih osecanja. Dakle, ako sagledamo stvari iz te perspektive, videcemo da sve nase zelje, potrebe, osecanja, misli proizilaze odatle, iz tih snaznih utisaka iz detinjstva. Tako je, valjda, i sa ovim mojim radovima i to je razlog sto su uopste dosli na svet.





понедељак, 08. октобар 2012.

Danica

Danica je jedna vrlo ljupka i pametna devojčica, koju imam zadovoljstvo da poznajem. Ovog septembra krenula je u prvi razred. Svojeglava je i snnog karaktera, a već o tome kakva je lepotica neću ni da zborim. A s obzirom na to da mi je model bio takav kakvim sam ga opisala, uspešna realizacija dela bila je skoro zagarantovana. Šalu na stranu, bilo je pravo zadovoljstvo raditi sve ovo. Stajalo me je mnogo vremena i živaca, ali se nadam da se isplatilo. Već godinama se bavim kolažom i to je jedna od mojih najdražih tehnika. Počeci su, naravno, bili skromni, ali sam ubrzo uvidela da kolaž pruža mnogo mogućnosti, i da ima svežinu, koju, recimo, ulje na platnu retko ima (bar je tako u mom slučaju). Ranije sam radila manje komade, pa je sve išlo znatno brže, medjutim ovaj je malo veći (100x70 cm), pa se prilično odužilo, imajući tu u vidu i moje odugovlačenje i zamajavanje drugim, manje bitnim stvarima. No, bitno je da je stvar dovedena do kraja. I sad kad se sve završilo, ja jedva čekam da krenem iz početka...






понедељак, 10. септембар 2012.